Reakcije na presudu Mladiću

Nakon pravosnažne presude Ratku Mladiću pred Haškim tribunalom, reakcija većinske Srbije – nimalo neočekivano i sasvim u skladu s državnom politikom i strategijom tri decenije unazad – ostala je u duhu snažnog poricanja ratnih zločina iz devedesetih godina prošlog veka, kao i srebreničkog genocida. Svega dva dana nakon što je u Skupštini Srbije izglasana nužnost promene Ustava, uz obrazloženje da to od nas traži Evropska unija, a da „Srbija ne odustaje od evropskog puta”, isti ti poslanici reagovali su burno na potvrdu doživotnog zatvora Mladiću, ponavljajući već oveštale fraze o pristrasnosti i nepravednosti Haškog suda, navodno „otvoreno antisrpskog”. Izdvojeno mišljenje predsednice Žalbenog veća Priske Matimbe Nijambe već se uveliko elaborira po štampi i televiziji, kao osnov za maštanja o reviziji Mladićeve konačne presude.

U domaćoj javnosti oko ove presude stvari su i dalje postavljene na glavu. U prvi plan se stavlja tobožnja kolektivna krivica svih građana Srbije, mada je odgovornost uvek individualna. Ako postoji kolektivna odgovornost, onda je to, kako je rekao predstavnik Ujedinjenog Kraljevstva u Savetu bezbednosti UN, „odgovornost da tražimo pravdu za žrtve”. U svom obraćanju na sednici Saveta bezbednosti UN (zakazanoj istog dana kad je izricana presuda Ratku Mladiću), predsednik Vučić naglasio je kako navedenom presudom „nisu osuđeni ni Srbija, ni srpski narod”, što je formalnopravno, bez sumnje, tačno. Nažalost, Vučić nije ovo opširnije obrazložio, a ta njegova rečenica nije u medijima i javnosti označena kao ključna iz njegovog govora.

Zato bi čitaoce ovom prilikom valjalo podsetiti na dve presude sudova u Hagu, kojima se Beograd praktično abolira od krivice za zločin genocida u Srebrenici, počinjen pod komandom generala Mladića.

Prva je presuda Međunarodnog suda pravde (MSP) iz 2007. po tužbi BiH kojom je traženo da se Srbija proglasi krivom za genocid u Srebrenici. Sud je presudio da se tamo dogodio genocid, ali da nema krivice Srbije za njega. Sud je, doduše, utvrdio odgovornost (dakle ne krivicu) naše države što taj zločin nije sprečila, ali bez bilo kakvih drugih posledica po nas (osim moralnih). Naravno, nije BiH tužila stalnom Sudu UN „srpski narod”, već državu Srbiju. Da je kojim slučajem Srbija proglašena krivom, to ne bi bila krivica Srba iz Hrvatske, Temišvara ili Kumanova – već svih građana Srbije, uključujući i one koji u njoj žive, a nisu Srbi. Jer nijedan sud na svetu ne sudi „narodima”, već samo pojedincima. A jedino stalni sud UN sudi u sporovima između država.

Druga sudska presuda koja jasno odvaja Mladića od Beograda je oslobađajuća presuda Žalbenog veća ad hok Tribunala u Hagu (za zločine počinjene u Jugoslaviji) iz 2013, kojom je ukinuta kazna od 27 godina zatvora bivšem načelniku Generalštaba Vojske Jugoslavije generalu Momčilu Perišiću. Iako je bio neposredni vojni starešina generalu Mladiću, general Perišić nije kriv za zločine Vojske Republike Srpske. Inače, ta „vojska” je bila deo Vojske SR Jugoslavije (zvanično, 30. kadrovski centar Vojske Jugoslavije). Dakle, Perišić je oslobođen krivice i za Sarajevo i za Srebrenicu, iako je bio neposredno nadređen generalu Ratku Mladiću. Time je amnestirana Srbija (i Crna Gora), pošto je jedino Perišić povezivao Mladića s Vrhovnim savetom odbrane, koji su u vreme Srebrenice činili tadašnji predsednik SRJ Lilić, predsednik Srbije Milošević i predsednik CG Bulatović. Time su, definitivno, sudskom odlukom presečene sve veze Ratka Mladića sa zvaničnim Beogradom.

I po rečima Serža Bramerca, glavnog tužitelja Haškog suda: „Mladićeva krivica je njegova i samo njegova”. Za zločine i za naneto zlo treba da odgovaraju isključivo oni koji su to i činili.

Današnji branitelji lika i dela Ratka Mladića su isti oni koji se ne mogu pomiriti s porazom politike etničkog čišćenja, diskriminacije i eliminacije drugog, ukratko – s porazom miloševićevske politike, koja je izazvala osudu celog sveta i oružanu intervenciju NATO-a. Pravosnažna presuda Ratku Mladiću je prilika da se zbaci stigma kolektivne odgovornosti i da se, umesto poricanja i skrivanja pod dubokom senkom genocida, društvo trgne i krene napred, odbacivši jednom zauvek tromu inerciju neprevaziđene prošlosti. Ali „branitelji” Mladića čine upravo suprotno. Jer oni brane uvek i svuda svoje male lične interese, zaogrnute u plašt „patriotizma”. Umesto što danas optužuju Borisa Tadića zbog izručenja Mladića Hagu, dvoje radikala čije izručenje zahteva Mehanizam za krivične sudove u Hagu (Vjerica Radeta i Petar Jojić) iskazali bi svoj patriotizam i visoki osećaj odgovornosti kada bi se svojevoljno, bez prisile, pojavili pred većem u Hagu, učinivši time veliku uslugu i sebi i državi, pa i narodu u koji se bezrezervno zaklinju.

Ako su Biljana Plavšić, Tači, Haradinaj, Šešelj i mnogi drugi optuženi širom regiona bili svesni da je dobrovoljno suočavanje s pravdom njihova obaveza prema državi i narodu, nije patriotski slediti Miloševićev kukavičluk, već primer, pre svega, predsednika svoje stranke (makar i bez muzike i trubača).

I još dve činjenice. Srbija je prihvatila presudu MSP o Srebrenici kroz Rezoluciju Narodne skupštine iz 2010, u kojoj se taj zločin osuđuje „na način na koji je to utvrdio MSP”. Dakle, ta formulacija bi trebalo da bude obaveza za sve državne organe i pojedince na zvaničnim funkcijama.

Oni koji negiraju tu presudu negiraju i da Srbija nije kriva za Srebrenicu. I pridružuju se svima onima u okruženju koji bi rado videli odgovornost Beograda za Mladićeve zločine. O kakvim se „patriotama” radi, ne treba trošiti reči. Jasno je da samo oni koji ne vole Srbiju navijaju za nastavak politike ugrožavanja dugoročnih interesa svoje države.

Prevodilac i esejista