Mladi biraju strategiju povlačenja

Ipak, da bi se ovaj politikantsko-propagandni naum vlasti ostvario u praksi, potrebno je imunizovati više od pedeset odsto stanovništva, što se, uprkos medijskoj kampanji, u vreme pisanja ovih redova nije dogodilo. Premijerka je javno ispoljila nezadovoljstvo, kako ukupnim brojem imunizovanih, tako i slabim odzivom mladih. A vreme za obećanu slobodu se primaklo. Zbog toga je vlast krenula u medijsku kampanju apelovanja na mlade da masovnije i poletnije pristupe vakcinaciji. Time bi se nova normalnost konačno normalizovala, ljudi bi se vratili masovnim okupljanjima, terevenkama i slavljima, ali bi bila ostvarena i još jedna paralela – ovog puta s periodom posleratne obnove i izgradnje, kad je omladina masovno, i s pesmom na usnama, odlazila na radne akcije gradeći novi društveni poredak. Međutim, duh vremena se izmenio. Postao je nekako materijalniji i prepredeniji, licemerniji. Vlast se s njim u potpunosti srodila, pa mladima nudi novac, vaučere, nesputanu šutku na muzičkim festivalima koji tek treba da uslede tokom letnjih meseci… Sve, dakle, one sočne potrošačke šargarepe okačene o korporativne štapove koje mlađanog potrošača treba da polože na žrtveni oltar – direktno pred iglu civilizacijske tekovine. No, i civilizacija se poprilično izmenila. Postala je obezduhovljena i onečovečena, automatizovana i sebična, ukratko – egoistična. S ogromnim šansama da će joj se sve ovo što trenutno čini kao bumerang vratiti i obiti o glavu.

Činjenica je da mladi nerado hrle na cepljenje i pored neodoljivih ponuda kojima ih zasipa vlast, a koje svakim danom poprimaju odlike desanta. Uostalom, i mladi su se promenili. Postali su hronično nepoverljivi u sistem koji širi konfuziju jednostranih, nepotpunih i protivrečnih informacija, sumnjičavi spram dobrih namera političara koji ih pominju samo u predizbornim kampanjama, nezainteresovani za medijske poruke autoriteta... Jer, za razliku od priličnog procenta infantilizovanog odraslog stanovništva kojem se vlast obraća kao deci, mladi bolje uočavaju raskorak između onoga što ona govori i čini. Uostalom, decu je teško prevariti dok su odrasli previše racionalizovali stavove da bi verovali sopstvenim očima. Pa tako, dok roditelji slabo uviđaju da u priči o trijumfalnom povećanju plata i penzija nedostaje deo o povećanju cena životnih namirnica, infostana, struje, goriva..., deca uveliko razmišljaju o odlasku iz zemlje jer ne žele ulogu jeftine radne snage u predstavi koju režiraju kompradori na vlasti, inostrane korporacije i domaći investitori.

S druge strane, mladi shvataju da briga vlasti za njihovo zdravlje prestaje tamo gde počinju interesi „Rio Tinta”, vlasnika malih hidrocentrala, farmaceutskih korporacija... Čudo su, zaista, te društvene mreže koje prenose i dele informacije brzinom svetlosti, a koje mladi potom hvataju u letu i preko njih otkrivaju da svet nije onakav kakav zvanični mediji tvrde da jeste. Da se istina maskira lažima, da se sloboda ostvaruje ropstvom, da je Srbija, država u kojoj su rođeni, pretvorena u koloniju – oazu jeftine radne snage, deponiju za skladištenje belosvetskog otpada, laboratoriju za naučne i medicinske eksperimente, poligon za iskopavanje profitabilnih ruda, dragstor za rasprodaju javnog obradivog zemljišta i pitkih voda, generator kancerogenih čestica od kojih svake godine umre više od dvadeset hiljada ljudi.

E, vidite – to je ozbiljna epidemija koja zahteva temeljnu imunizaciju. A nju treba da sprovedu upravo mladi, tako što će one koji donose strateške odluke u državi pelcovati protiv neodgovorne politike koju sprovode. Samo je potrebno da shvate da izabrana vlast treba da služi građanima, a ne investitorima, te da je ona opunomoćeni sluga naroda, a ne dobro plaćeni menadžer pojedinih korporacija i (pseudo)prijateljskih država. Dok to ne prihvate, mladi će u većini slučajeva sumnjati u mogućnost promene društvenog poretka u kojem se trenutno ne pitaju neprolazne institucije države, već prolazni političari na vlasti. I stoga će radije birati strategije povlačenja, među kojima istaknuto mesto zauzima želja za odlaskom u inostranstvo, ali i neodazivanje na apele vlasti koja ih ljubazno poziva na cepljenje, autoritativno ocenjujući kako je ono potpuno nerizično za decu i mlade između 12 i 17 godina. No, da li je to baš tako? Nemački savetodavni odbor za vakcine preporučio je vakcinaciju dece i mladih između 12 i 17 godina, ali isključivo one dece i onih mladih koji već imaju neko oboljenje. Ne i njihovih zdravih vršnjaka. Odbor je, takođe, naveo da lekari mogu da daju vakcine i zdravoj deci i mladima, ali samo ukoliko takva deca i mladi individualno prihvate rizik.

Obratite pažnju na reč rizik, koju ovdašnji političari zanemaruju, kao što je, ruku na srce, zanemaruju i njihovi nemački pandani. Ali, za razliku od ovdašnje vlasti koja vrši uticaj na Krizni štab i „Batut”, nemačka vlast ne pritiska savetodavni odbor za vakcine, koji otvoreno insistira na tome da se prilikom donošenja odluke o vakcinaciji dece i mladih striktno koriste medicinski, a ne politički kriterijumi.
(Autor je sociolog)

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista