Lepota u svim vremenima

Ako ste se nekada zapitali šta je najlepše na svetu u svim vremenima i za sve narode, čitaoce „Politike” podsećam na dva ubedljiva odgovora. Neka to bude i prilog radovanju zbog povratka normalnom životu. Naš učitelj nad učiteljima Vuk Stefanović Karadžić govorio je: „Nema ništa lijepše na svijetu od svetlucavog osmijeha dijeteta u kolijevci.” A proslavljeni francuski pesnik Žak Prever napisao je: „Nema ništa lepše na svetu od osmeha srećno zaljubljene žene.” Onaj ko je doživeo obe ove radosti može se smatrati srećnim čovekom. Podsećam i na upozorenje Vladete Jerotića na čestu grešku koja se po sopstvenom priznanju i njemu potkradala, u kojoj se zaboravlja da je po prirodi i žena – čovek.

Dodajem i lično doživljeno. Na sedmodnevnom odmoru u glavnom gradu Libana, Bejrutu, nas četvorica pripadnika mirovnih snaga Ujedinjenih nacija na čuvanju mira na Sinaju, na granici između Egipta i Izraela, 11. maja 1958. godine posetili smo Damask u susednoj Siriji. Pri povratku taksista predloži da usput svratimo kod njegove majke. Saznavši da smo Jugosloveni, sjatile se komšije. Čovek s lulom u ustima kazao je: „Ceo radni vek bio sam moreplovac, obišao svet više od pet puta. Ono što pamtim kao najlepše viđeno jesu vaše jugoslav devojke i libanske jabuke.” Pa da mu verujemo.

Špiro Solomun