Put Biljane Plavšić kojim se ređe ide

U „Politici” od nedelje, 13. juna ove godine, izašao je intervju sa gospođom Biljanom Plavšić pod naslovom „Ratko Mladić je plemenit, Karadžić je hteo da me ubije”.

Kao bivši poslanik prvog saziva Narodne skupštine Republike Srpske i potpredsednik Srpske demokratske stranke (SDS) pokušaću da doprinesem boljem sagledavanju od strane čitalaca „Politike” proteklih događaja.

Sasvim je umesno i predstavlja lepo iznenađenje što je  gospođa Plavšić u jednom delu svog intervjua osvetlila ličnost i delo generala Mladića.

Drugo iznenađenje me je „snašlo” u „oksimoronskom karakteru” odabranog naslova intervjua. Naime, notorna je neistina da je predsednik Karadžić hteo da ubije gospođu Plavšić! Ovo osnovano tvrdim, tim pre što sam proveo znatno vremena u njegovoj neposrednoj blizini kako pre onog marta 1997. godine, kada se gđa Plavšić uputila na „svoj put”, put kojim se ređe ide, tako i posle tog vremena, kada je sva žuč neminovnog razlaza izbijala na videlo.

Radovan Karadžić je, za razliku od gospođe Plavšić, ovih dana, svedoci smo, upućen, pod dosta opskurnim okolnostima, na izdržavanje kazne u nekoj britanskoj dušegupki, gde su mu šanse za preživljavanje svedene na minimum. Čak ni porodica ne može stupiti u kontakt sa njim pa je potpuno izvesno da nije imao priliku pročitati predmetni intervju. Dakle, nije u mogućnosti da se brani od izvesnih neistina. I zato otvoreno tvrdim da postupak gđe Plavšić niti je korektan, niti je plemenit, a izuzetno je štetan. Radovan Karadžić nikako nije vrsta vladaoca i čoveka koji bi bilo kom svom saradniku poželeo smrt, niti naredio njegovo fizičko uništenje, niti pripretio nekom istim. Poznajem mnogo ljudi iz njegove neposredne blizine, saradnika iz tog vremena koji će plastičnim, ilustrativnim detaljima posvedočiti o ljudskoj veličini i plemenitosti gospodina Karadžića. Zato smatram da nije časno pa, čak je i moralno nisko iznositi neistinu o onome koji, zbog odsutnosti, nije u mogućnosti da se brani.

No, možda je od moralne opskurnosti sadržine u polarizujućem naslovu intervjua još gora ili potencijalno opasnija ukresana iskra veštačke podele naroda na one koji su isključivi simpatizeri Mladića ili, isto tako, Karadžića. Rizike te podele smo, mudrošću i pameću svih nas iz tog velikog pokreta, dosledno izbegavali još od proleća 1994. godine pa sve do silaska svih ovih velikih aktera sa istorijske scene. I tako smo sačuvali jedinstvo našeg naroda, jednako potrebno danas kao i onih, burnih devedesetih. Smatram da je o tom neophodnom jedinstvu morala voditi računa i naša Biljana kada je, naprečac, počela hvaliti samo Mladića i, po svom starom, ustaljenom običaju, nalepila još jednu mrlju na Karadžićev obraz. Mi, akteri i svedoci, dobrano znamo šta je istinski, prizemni uzrok svemu ovome, ali ne zna „sirotinja raja” koja „globa davat mora” i eto nas, sa kapitalnim autogolom u sasvim nepotrebnoj nacionalnoj šteti.

Za gorku utehu nam, mogu da primetim da je bilo još autogolova...

Eto, na primer ustanovi gđa Plavšić kako je kriva te da je morala da odgovara. Ova neistinita konstatacija je posledica specifičnog konformizma i sklonosti brzom zamaranju u dugim mentalnim trkama sa iskušenjima u turbulentnom vremenu.

Netačna i zlonamerna konstatacija kako su „u vreme SDS-a očerupane nadležnosti Republike Srpske po Dejtonu” zaslužuje nešto više prostora za elaboraciju moje argumentacije koju ljubazno nudim uredništvu „Politike”....

I tako dalje i tome slično....

Neka usta su večno nema, neka su, silom prilika, sprečena da progovore, kako na polzu narodu tako i u sopstvenu odbranu. Sve je manje onih koji su istinski i duboko upućeni u materiju i zato smelo tvrdim da će, zbog tekućeg spina, potomci onih koji su se, na ovaj ili onaj način, dali za nastanak Srpske, biti potpune neznalice o neimarima i braniocima Srpske.

I zato smatram da svi ovi fenomeni jednog posve iščašenog doba zaslužuju nešto detaljniju analizu, da ne kažem „čas anatomije” od strane svih nas koji smo obeležili to vreme.

Ostaje mi, na kraju, da, posle svega, pokušam naći zrnce humora pa i utehe u „proročkim rečima” s početka intervjua: „neodoljivo podsećajući na slavnu britansku glumicu Helen Miren”. Napominjem, zna se da je Biljana Plavšić bila lepotica... Ali, ovo, Helen Miren, daje baš dobar šlagvort..... Hmmm, ko bolje zna, Britanci su na ovim našim prostorima mirođija svakoj čorbi. Oni umeju svašta. Možda je to, zaista, bila, glavom i frizurom, Helen Miren, kao izvođač radova za potrebe Dauning strita 10? Ili je to, ipak, naša Biljana? Čekajte, koja? Ona iz ratnih devedesetih čije su ime srpski borci ispisivali na tenku? Svakako – ne. Pre će biti reč o Biljani koja je, nekako s proleća 1997. godine, „okrenula ćurak” i uputila se stazom kojom se ređe ide. Posledice tog njenog „prevrata” u njenom pristupu osećaju se i danas, a plašim se mogle bi biti dalekosežne.

Poslanik prvog saziva Narodne skupštine Republike Srpske, Kozarska Dubica