Ne spuštam nivo na lestvici kvaliteta

Opera Sankt Peterburga iz Rusije  gostuje četvrti put u Beogradu, a drugi put za vreme pandemije, od sutra do 28. juna sa tri spektakl predstave: „Elektra”, „Esmeralda” i Gala koncertom svetskih remek-dela klasike, na sceni Narodnog pozorišta i zemunskog Madlenianuma.

Renomirani ansambl i ovoga puta predvodi Jurij Aleksandrov, reditelj navedenih opera, narodni umetnik Rusije i umetnički direktor Opere Sankt Peterburga. Aleksandrov  je ujedno

lično birao predstave sa kojima će se ovoga puta predstaviti beogradskoj publici. Nastupiće ovim redom: „Elektra” Riharda Štrausa, sutra u Narodnom pozorištu u Beogradu, Gala koncert svetskih remek-dela klasike u nedelju u Madlenianumu, gde će veče kasnije izvesti i nama nepoznatu operu „Esmeralda” Aleksandra Dargomižskog.

Dargomižski je u operi „Esmeralda” (po motivima romana V. Igoa „Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu”) pokazao da je darovit kompozitor. Stvorio je remek-delo u kome je do danas sačuvana atmosfera i kolorit života srednjovekovnog Pariza. U čemu je scenska osobenost ovog dela?

Ta opera je posebna već po tome što se igra samo u pozorištu Opere Sankt Peterburga. Uradili smo redakciju opere, shvativši da je kompozitor u vreme njenog nastanka bio veoma mlad i da nije imao dovoljno iskustva da napiše delo koje će biti savršeno u pogledu dramaturgije. Kao muzičar Dargomižski je pokazao izuzetan talenat, ali je u dramaturškom smislu delo imalo niz nesavršenosti. Napravio sam svoju redakciju te opere: smislio sam novo finale koje se, na moj užas, podudarilo sa realnim životom — baš tih dana je izbio požar u Bogorodičinoj crkvi u Parizu kao i na sceni našeg pozorišta. Rad na operi „Esmeralda” je bio veoma složen, ali mislim da je muzika Dargomižskog prekrasna i da je umnogome pomogla da taj zadatak uspešno rešimo. Siguran sam da će ova redakcija „Esmeralde” imati veliku scensku budućnost.

Vaša postavka nije lišena snažne i surove poetike srednjovekovnog sveta, ali su problemi glavnih junaka ostali bliski i shvatljivi ljudima 21. veka jer su večiti.

Do nedavno opera „Esmeralda” Dargomižskog je bila gotovo nepoznata čak i u Rusiji. Mi smo Rusiji vratili remek-delo velikog ruskog kompozitora. To je delo puno izražajnosti i veoma kompaktno. Sačuvali smo  istoricizam u sižeu što  je za mene kao reditelja veoma važno. Nismo pokušavali da „usavršimo” operu pseudosavremenim elementima. Priča o nesrećnoj ljubavi je večita i zato je delo Dargomižskog, bez obzira na istorijske aksesoare, i dalje savremeno i aktuelno.

Važite za  jednog od najreprezentativnijih reditelja našeg vremena. Koliko je teško bilo dostići taj status?

Glavno u mojoj  karijeri je to što sam dobio muzičko obrazovanje. Ako reditelj muzičkog pozorišta nije muzički obrazovan, onda nema pravo da radi na muzičkim partiturama. U njima je šifrovano sve što je neophodno za nastanak muzičke predstave. Kompozitor je imao tekst koji je bio samo povod za stvaranje muzike. Ako reditelj čita partituru i iz nje se rađaju njegove stvaralačke zamisli, jedino je to dobar rediteljski pristup u muzičkom pozorištu. Tu ideju propagiram čitavog svog umetničkog života. Četiri decenije sam poklonio žanru opere i postavio sam više od 250 predstava u različitim zemljama, u različitim pozorištima. Pa ipak, to mi ne daje pravo da spuštam nivo na lestvici kvaliteta.

Obično rad na novoj predstavi počinjem godinu i po do dve godine pre same postavke. Najpre u mojoj glavi sazreva ideja, zatim se pojavljuje slikar i scenograf sa kojim tu ideju materijalizujem kao skicu, sledeći je dirigent koji može ili ne može da u naš zajednički rad unese izvesne muzičke ideje. Veoma je važna i trupa sa kojom radim na novom delu, dobro je kada se poznajemo. Tada se rađa predstava. Nijedan reditelj ništa ne može da uradi sam, kao ni dirigent. U pozorištu je najvažniji ansambl.

Muzika utiče na naše zdravlje, pozitivno ili negativno. Kakvu muziku nam preporučujete u vreme pandemije?

Muzika na čoveka može delovati samo pozitivno. Negativno ne deluje muzika već ono što je nalik muzici: tobožnji savremeni ritmovi. Ta nedarovita antimuzika koja i ne zaslužuje da se nazove muzikom deluje negativno na ljudsko zdravlje.

Koji novi profesionalni izazovi vas očekuju?

Smatram da pozorište treba da bude nepredvidivo kao i reditelj. Zato danas želim da postavim klasičnu predstavu, sutra avangardnu, a preksutra predstavu–provokaciju. U pozorištu treba živeti nepredvidivo. Zato se repertoar našeg pozorišta zasniva na spoju dobro poznatih remek-dela, šlagerskih predstava i sasvim nepoznatih dela koja se igraju samo u našem pozorištu. To su i „Petar Prvi, ili neverovatni doživljaji  ruskog cara” Donicetija, i predstava „Ne znam drugu zemlju u kojoj je ovako…” na muziku Gavrilina i Šostakoviča, i „Esmeralda” Dargomižskog. U planu imamo da u našem pozorištu postavimo  opere „Ivan Grozni” Bizea i „Vampir” Maršnera. Ta dela su veoma slabo poznata čak i muzičkim stručnjacima. Zato sa nestrpljenjem očekujem rad na ovim predstavama i mogućnost da ih ponovo vratimo publici. Smatram da je upravo to misija našeg pozorišta, jer ono nije samo scena već je i škola za pevače koji usavršavaju svoje profesionalne mogućnosti, takođe je i škola za gledaoce koji dolaze u naše pozorište i shvataju šta danas znači rediteljsko pozorište, šta znači dobra muzika.

Neprestano ponavljam da danas možemo pobediti samo svojim kvalitetom. Dok imamo kvalitet, dok imamo svoj prepoznatljiv stil – izvođački i rediteljski, dok imamo svoje pozorišno lice, možemo biti najbolji, što i dokazujemo ovom turnejom u Srbiji koju toliko volimo.