Bluz za bivšu Jugoslaviju

Dragan Todorović, novinar, pisac, publicista, koji je od 1995. godine bio u Kanadi (a sada je u Velikoj Britaniji), gost je Beograda u čijem je Studentskom kulturnom centru predstavio svoju biografsku prozu „Knjiga osvete, Bluz za Jugoslaviju” (Random House, 2006), u izdanju IP „Dobar naslov”. Knjiga je prvobitno bila napisana na engleskom, a sada je kod nas čitamo u prevodu Suzane Ilijev. Za ovo delo Dragan Todorović dobio je godišnju nagradu Udruženja pisaca Kanade i bio je nominovan za nagradu Britanske Kolumbije. U ovoj knjizi autor je opisao svoje detinjstvo i odrastanje u zemlji koja više ne postoji, kao i zanimljive epizode iz svoje bogate karijere koja se razvijala u NON-u, magazinu „Rock”, na Trećem kanalu, Art kanalu, Radio Politici…

Zastrašujuće deluje naslov „Knjiga osvete”, a sa druge strane podnaslov „Bluz za Jugoslaviju” melanholičan je. Koliko je sve što ste opisali otpor tome da Vas nostalgija potpuno obuzme?

Ako bolje pogledate, naslov knjige „svađa” se sa njenim podnaslovom. Naslov je robustan i agresivan, bluz je tiha melanholija u pozadini. Mislim, ipak, da je nostalgija u literaturi pogrešno opisana kao osećanje. Posle trinaest godina života daleko odavde, moje iskustvo je da nostalgija nikada nije za određenim prostorom, već se obično javlja za godinama u kojima smo bili mladi, zaljubljeni i kada nam je sa nekim bilo lepo. U pravu ste: što se tiče toga i dalje sam „punokrvni” jugonostalgičar koji prihvata realnost da tu sada postoje neke nove države, i srećno im bilo svima. Međutim, potpuno zadržavam pravo da budem nostalgičan u odnosu na tu divnu državu u kojoj je moglo lepo da se živi i u kojoj jeste bilo ljubavi, razumevanja, kao i kulturne razmene. Sećam se da su u SKC-u svakodnevno sedeli umetnici iz Zagreba, Ljubljane i Sarajeva, i da su razmenjivali ideje. Osećam nostalgiju i za tom revolucionarnom energijom. Mislim i da smo mi, od postanka novih država, svi prešli na nekakvo tinjanje. A važno je da čovek u svom životu ima nešto zbog čega izgara, zbog čega je „zagrižen”.

Da li vam je bilo teško da napišete ovakvu knjigu, koja obuhvata čitav Vaš život, i mahom sve prelomne trenutke bivše Jugoslavije?

Ta knjiga je došla posle jedne mučne borbe. Dugo sam se odupirao pisanju. Mislio sam, živeći na Zapadu: kome treba još jedna priča o Jugoslaviji, jer je bila na naslovnim stranama tolikih izdanja da je, verovatno, svima već muka od nje. Onda sam shvatio da u meni postoji ogromna tuga zbog krvavosti raspada te zemlje, zbog tragedije koja je usledila, i te balkanske tvrdoglavosti koja nas je sve potopila i vratila decenijama unazad. Imao sam potrebu da to izbacim iz sebe. Ta knjiga jeste borba protiv osećanja nostalgije i tuge.

Opisali ste i odrastanje u komunizmu. Koliko je u to vreme bilo slobode da čovek razvije svoju kreativnost, a koliko je sa svih strana bilo stega?

Za većinu građana, postojalo je područje velikog kreativnog raspona. Postojale su funkcionalne institucije, koje su bile zadužene da mladima koji pokazuju neki talenat omoguće da se tim talentom bave. Postojale su institucije koje su prihvatale tek svršene studente i zapošljavale ih. Sa druge strane, postojao je sistem koji je bio zasnovan, pre svega, na autocenzuri, gde su komunističke vlasti propovedale da pravi patriota neke stvari mora da prećuti, ili da ih razreši u nekim zatvorenim partijskim krugovima, daleko od očiju javnosti. Neke od floskula iz tog vremena i danas bismo mogli da primenimo. Na primer onu: počisti prvo pred svojom kućom. Nijedna od država bivše Jugoslavije to nije uradila. Kada je reč o stvaralaštvu, znale su se neke tabu-teme, koje niste smeli da dirate, a najveći deo njih odnosio se na nacionalizam i na to šta je ko kome radio u Drugom svetskom ratu. Ko se bavio tim područjima bio je pod velikim pritiskom tajanstvenih, sivih struktura i sive mase takozvanih „istoričara umetnosti u civilu”.

I sami ste se stalno sudarali sa režimom. Kako je to izgledalo?

Takav susret sa čvrstom pesnicom režima uvek je, naravno, neprijatan. Uvek u čoveku izaziva osećaj sopstvenog preispitivanja i nesigurnosti u budućnost. Kod mene je to budilo i revolucionarni ponos i inat, želju da se boriš dalje i da pomeriš taj prostor slobode za bar jedan korak. Radio sam u štampi, koja je zvanično bila sankcionisana, i svaki naš tekst, pre izlaska, državna bezbednost budno je čitala. Verujem da se nešto slično događa i danas na drugačije, prikrivenije načine. Sećam se da je polovinom osamdesetih izvršeno značajno pomeranje kada su, pored ostalih, Džoni Štulić i „Azra” pevali o stvarima koje su pre njih bile potpuno nedodirljive. Pesma „Kurvini sinovi” nije govorila ni o kome konkretno, ali su svi znali o kome zapravo govori. To je bila situacija u kojoj smo svi bili prisiljeni da budemo dvolični, a negde sam napisao da je u to vreme Džoni Štulić bio naš kaskader. „Zabranjeno pušenje” bilo je sklonjeno sa scene, jer je Nele Karajlić, posle problema sa pojačalom, rekao: „Crko maršal”.

Kako Vam sada, sa strane, izgledaju život i kultura u Srbiji?

Upadi različitih desničarskih organizacija na umetničke skupove, to se u Srbiji nikada nije događalo. Mislim da Beograd ponovo mora da pronađe svoj identitet, kao i Srbija kojoj treba pomoći da takav Beograd prati. Unutrašnjost Srbije bi morala bar malo da se podigne na nivou kulture jer, ipak, neki su vrlo važni umetnici iz naše istorije bili upravo iz malih mesta. To je važno zbog nekih klinaca koji sada sede u nekoj provinciji i koji rade lepe stvari. Srpski mediji trebalo bi da drže oči otvorenim kako bi prepoznali ono što se događa u Knjaževcu, Leskovcu ili Topoli. Ne smemo se uljuljkivati u beocentrizmu. Treba otvoriti vrata.

-----------------------------------------------------------

Vreme otpora

Na Radio Politici radili ste u najgore vreme u devedesetim?

To je bilo vreme u kojem je bilo moguće objaviti nešto između redova, u „redovima” to već nije bilo moguće jer su svi mediji bili pod kontrolom režima. Uoči jednih od predsedničkih izbora imao sam ideju da obradimo jednu staru satiru, Domanovićevog „Vođu”, koji nažalost u Srbiji funkcioniše uvek, i uvek iznova. Imali smo mnogo problema oko te emisije i realizovali smo je samo zahvaljujući hrabrosti čitave ekipe. To je u stvari spomenik tom vremenu u kojem je mnogo ljudi činilo male, ali vrlo hrabre gestove, koji nigde nisu zabeleženi. Sećam se one sramne knjige „Deset godina protiv”, kao spomenice nove revolucionarne elite i toga šta je rađeno protiv Miloševića, što nije tačno, jer najviše tih „dnevnih” i malih gestova, koji u stvari čine otpor, nije tu spomenuto.