Indijsko-pakistanski rat u Avganistanu

ANALIZA VESTI
Napad bombaša samoubice na indijsku ambasadu u Kabulu, sa više od 40 žrtava – dvojica indijskih diplomata i avganistanski civili koji su čekali u redu za vize – najveća je teroristička diverzija u Avganistanu od svrgavanja talibana i ulaska trupa NATO-a u zemlju. Zašto je baš Indija bila na meti? Svakako, sa dobrim razlogom.

Indija je, naime, značajan, premda sa stanovišta medijskog publiciteta diskretni, akter u avganistanskom haosu. Pre svega kao onaj ko pokušava da ga smanji. Sudeći po onome što radi u Avganistanu, Indija veoma osmišljeno širi svoj uticaj, računajući na vreme kada zemlja izađe iz ratnog stanja koje tamo traje bezmalo već tri decenije.

Nju Delhi je kao pomoć za avganistansku obnovu odvojio 750 miliona dolara – najviše posle SAD, Britanije, Japana i Nemačke. Indijci grade 218 kilometara puta, jedan veliki dalekovod i zgradu parlamenta u Kabulu. Indijski poklon su i 11 telefonskih centrala – po jedna za svaki administrativni okrug – zatim obnova jedne brane u provinciji Herat. Iz Delhija su kao poklon stigle i stotine autobusa i minibusa, Indijci obučavaju avganistansku administraciju i zanatlije, obezbeđuju biskvite za 1,4 miliona osnovaca svakog dana...

Sve u svemu, Indija u Avganistanu demonstrira svoju „meku silu” – među tamošnjim stanovništvom gradi imidž prijateljske zemlje, one koja pomaže običnim ljudima. Doda li se tome i popularnost bolivudskih filmova, slika dobroćudne sile postaje kompletna.

Kome to ne odgovara? U potrazi za odgovorom ne treba gledati daleko. Pre svih Pakistanu, iz više razloga. Glavni je, po svoj prilici, onaj strateški. S obzirom na međusobno nepoverenje između Islamabada i Delhija, posle tri međusobna rata, još tinjajući spor oko Kašmira i obostrane nuklearne arsenale, Pakistan nimalo blagonaklono gleda na mogućnost da mu Indija na neki način postane i zapadni sused.

Rivalstvo dve zemlje na teritoriji Avganistana nije od juče. Pakistan je bio važan akter u avganistanskom zapletu još od invazije Sovjetskog Saveza na Kabul, u decembru 1979. Primio je, prvo, veliki broj izbeglica, a potom bio baza mudžahedinskom pokretu otpora, koji je svesrdno pomagan i od zapadnih sila, Amerike pre svih.

Pakistanska vojna obaveštajna služba je posle povlačenja sovjetske vojske bila babica u rađanju pokreta talibana, radikalnih islamista koji su indoktrinirani u medresama na pakistanskoj strani granice. Kada su, 1996, talibani preuzeli vlast, pakistanski uticaj je bio na vrhuncu.

Tu idilu su pokvarili Bin Laden i Al Kaida, napadom na Ameriku, 11. septembra 2001, posle čega je usledilo svrgavanje talibanskog režima i zapadna okupacija. Pakistan je u tom obrtu postao dvostruki gubitnik: izgubio je uticaj na Kabul, a islamski ekstremizam počeo je da se preliva i na njegovu teritoriju, komplikujući unutrašnju situaciju i izmičući svakoj kontroli. To je dovelo do toga da su pakistanske pogranične pokrajine danas gotovo potpuno pod kontrolom radikalnih ekstremista, koji sve češće terorišu i glavni grad, Islamabad (najnovija diverzija je bila u nedelju).

Nije zato iznenađenje što su i avganistanske i indijske vlasti, posle napada na ambasadu, prst uprle u „obaveštajnu službu jedne strane zemlje” koju nisu imenovali. Ali svima je jasno na koga se mislilo.

Da pakistanska armija i njena tajna služba nisu raskinuli sve veze sa nekadašnjim štićenicima, talibanima, potvrdio je u nedavnoj izjavi i general Mekernan, glavnokomandujući snaga NATO-a u Avganistanu, pominjući da „pojedini nivoi” inače savezničke armije imaju udela u terorističkim napadima koji dolaze sa pakistanske strane.

Pakistan pak optužuje Indiju da uz granicu plete svoju obaveštajnu mrežu i da podstiče pobunu u njegovim severozapadnim pokrajinama. Islamabad je protestovao zbog otvaranja indijskih konzulata u Kandaharu i Džalalabadu.

Komentari u indijskoj štampi u poslednja dva dana na dnevni red su stavili i temu neophodnosti indijskog vojnog prisustva u toj zemlji, što je Nju Delhi dosad izbegavao. Pominje se i nužnost „agresivnije” spoljne politike i definisanja dugoročne strateške doktrine, što zahteva velike promene u indijskom stavu, pa i u mentalitetu. Sazreva, međutim, uverenje da status ekonomske sile koji je Indija stekla u poslednjih deset godina podrazumeva i „aktivnije” prisustvo u regionu – šta god to značilo.