Provokacija u Crnom moru

Mastilo na potpisima ispod kominikea objavljenog nakon susreta ruskog i američkog predsednika Vladimira Putin i Džozefa Bajdena 16. juna u Ženevi još se nije ni osušilo, a zapadni vojni savez već je iskoristio priliku da pokaže svoju agresivnost u odnosu na istočnog rivala. Desilo se to prošle srede u Crnom moru, u teritorijalnim vodama koje okružuju tamošnje poluostrvo Krim. Ukratko, britanski razarač „Difender” ušao je tri kilometra u morski prostor koji kontroliše Rusija. Reagovala je ruska vojna avijacija, dok su s broda obalske odbrane u znak upozorenja ispaljena četiri hica. Britanci su shvatili poruku i hitno se povukli.

Nema sumnje da je u Londonu, kao epicentru nekadašnje kolonijalne politike, još uvreženo mišljenje kako su svi prostori na planeti i dalje britanska interesna sfera. Ipak, teško je oteti se utisku da izlet „Difendera” nije smišljen unutar zidova tamošnjeg „Admiraliteta”. Povila NATO-a u redovnom patroliranju sve češće svraćaju u crnomorske vode. A podsetimo, većina zemalja koje ga okružuju pripadaju upravo zapadnom vojnom savezu.

U tom kontekstu i strateška pozicija Krima iskazuje se u punom obimu. Rusija je uspela da poluostrvo, koje je šest decenija bilo pod upravom Kijeva, vrati 2014. pod svoj suverenitet. Bio je to izuzetno važan strateški potez koji je Moskvi omogućio da u velikoj meri kontroliše dešavanja na prostoru koji spaja Evropu i Aziju i preko kojeg su oduvek išli različiti trgovački i osvajački putevi. Takođe, sve otvorenije nepristajanje zvanične Ankare da bespogovorno sluša naređenja iz centrale NATO-a u Briselu, kao i novo gledanje Turske na Rusiju i obratno, stvorili su u crnomorskom regionu klimu koja u velikoj meri onemogućuje vojno blokiranje ove druge od strane zapadnih zemalja.

Svesni mogućih posledica povodom povratka Krima pod svoje okrilje u Rusiji su uspeli ceo proces da sprovedu na miran način – izjašnjavanjem tamošnjih žitelja. Ovo i nije bilo tako komplikovano budući da se poluostrvo još u davna vremena smatralo delom teritorije velike evroazijske carevine. Uostalom, oko 65 procenata ovdašnjeg življa izjašnjavaju se kao Rusi, njih 17 odsto su Tatari, 12,5 odsto Ukrajinci, dok ostali pripadaju drugim nacionalnostima. I pored svega, veliki broj država do sada nije podržao ovakav povratak pod okrilje istorijske matice.

Prema očekivanju, vest o incidentu s „Difenderom” i hicima ispaljenim s brodova obalske straže brzo je obišla svet. I svuda je primljena, uglavnom, kao još jedna provokacija NATO-a. To su potvrdila i razmimoilaženja učesnika u ovoj bizarnoj epizodi, kao i zapadnih zvaničnika u tumačenju šta se stvarno desilo: da li je granična linija pređena namerno, čime se vodila komanda broda, i da li je uopšte bilo pucnjeva upozorenja, šta kazuje pomorsko pravo...

U Londonu, koji Krim i dalje smatra ukrajinskim, ceo događaj je okarakterisan kao „nesporazum” i „omaška tokom redovnog patroliranja”. U Moskvi kao kršenje ruskog suvereniteta. Džonatan Bil, dopisnik britanskog Bi-Bi-Sija koji se u trenutku incidenta nalazio na „Difenderu”, vrlo je kategoričan: „Skretanje u ruske vode učinjeno je svesno kako bi poslužilo kao specifična poruka, iako je posada čula pucnje upozorenja”.

U saopštenju ruskog Ministarstva inostranih poslova izdatom povodom provokacije u Crnom moru navodi se da će „svako ko se odluči na sličnu akciju snositi ozbiljne posledice”. Sergej Rjabkov, zamenik šefa ruske diplomatije, bio je posebno oštar: „Ako naše zapadne kolege nisu dobro razumele, mi smo spremni da bombardujemo ne samo putanju po kojoj se kreću protivnički brodovi, već i sama plovila”.

Nema sumnje da je provokacija s „Difenderom” bila planirana. Kako god bilo, i Britanci i Rusi su jasno pokazali šta mogu i šta smeju, bez obzira na sva tumačenja događaja. Jasno je i da u slučaju slične provokacije u budućnosti ruske nišandžije neće cevi svojih oruđa usmeravati „na plovnu putanju uljeza”, već će gađati direktno „u metu”. Kakve bi posledice mogao da izazove jedan takav čin nije teško pretpostaviti.

Ipak, malo je verovatno da bi Crno more moglo preko noći da se pretvori u ratnu arenu. Države koje ga okružuju (osim Rusije i Turske) niti su voljne da ratuju, niti za to imaju mogućnosti. Ukoliko bi i dozvolile smeštanje značajnijih kapaciteta NATO-a na svojim teritorijama, to bi ih automatski stavilo na nišan ruske artiljerije, raketa i avionskih projektila. S druge strane, Moskva i Ankara se vode daleko pragmatičnijim razlozima i težište međusobnih odnosa sve više prebacuju – na saradnju.