Autonomija je čudo

„Svak si svoje znaje.”
(Vranjska poslovica)

Nije nimalo čudno što Univerzitet u Beogradu (UB) ima samo jedan problem. Toliko je umnih glava na UB, pa su sve svoje probleme rešili na vreme. Neke su ćušnuli pod tepih, a neke zadržali u fijokama nadležnih. Rešavanje mnogih odložili su za kasnije, tj. za nikad. A u rešavanje jednog, jedinog i najvećeg problema UB uključilo se mnogo umnih glava. Problem je toliko veliki, pa su u pomoć priskočili i akademici. Taj problem jeste Statut Pravoslavno-bogoslovskog fakulteta (PBF). Ono što najviše brine najumnije glave na UB jeste što oni, po sadašnjem Statutu PBF-a, ne mogu da nametnu svog kandidata za profesora PBF-a. A baš bi PBF-u lepo pristajao neki preobučeni dojučerašnji marksista (omiljena disciplina univerzitetskih karijerista) ili još bolje neki okoreli ateista. Oni bi, a ne Srpska pravoslavna crkva, trebalo da daju saglasnost koji bi marksista, ateista ili neoliberal, a zašto ne i jeretik, trebalo da bude izabran za profesora PBF-a. Pa da na PBF-u predaje marksizam, ateizam, možda i neoliberalizam. Da osavremene Srpsku pravoslavnu crkvu. Ovakvi zahtevi, koji stižu sa UB, da se Vlasi ne dosete, uvijeni su u oblandu autonomije. Jedan novinski tekst je malo da bi se nabrojalo šta je sve ta čudesna reč „autonomija” UB progutala i sakrila od javnosti, te amortizovala sve zahteve da se neke stvari raščiste.

UB je autonoman da za profesora PBF-a imenuje marksistu, ateistu, neoliberala, slobodnog parlamentarca, pa da umesto dogmatike predaje marksizam. Crkva, naravno, ne može da ima takvu autonomiju. Autonomija pripada samo UB-u. UB je autonoman da poništi nečiji doktorat zbog plagijata. Autonoman je i da profesore, koji su dali doktorsku diplomu za plagirani doktorat, zadrži na UB i da ništa protiv njih ne preduzme. Da isti ti profesori mogu i dalje da dele doktorske diplome plagijatorima, poslovnim partnerima, rođacima, prijateljima, poznanicima, a zašto ne i funkcionerima. Morao je da ih zadrži jer bez takvih profesora UB ne bi imao čime da se bavi i kome da oduzima doktorsku diplomu.

UB je autonoman da odlučuje koje probleme će da rešava, a koje neće, koju će diplomu da poništi, a koju neće. Autonoman je i da ukine Sud časti. I ukinuo ga je. Poslušali su odmah savet jednog političara („Kome je do morala, neka ide u crkvu.”), te su se, možda zbog toga, toliko okomili na Crkvu. Od ukidanja Suda časti su mnogi sa UB imali korist i napredovali su na akademskoj lestvici. UB je autonoman da profesore plagijatore poštedi i zadrži u svojim redovima. Autonoman je i da u svojim redovima zadrži profesora koji se sladio, po sopstvenom priznanju, „ćevapima od ljudskog mesa”. Iskoristili su svoje pravo na autonomiju, pa se niko nije oglasio ni ovim povodom. Autonoman je i da ne izabere i da otpusti profesore, koji su ispunili sve uslove za izbor, ali su javno izneli delić onoga što autonomija omogućava da se prikrije, zataška i da počinioci ostanu tamo gde jesu. Takvi su UB-u potrebni da pripomognu da se onaj jedini problem UB-a reši.

Autonoman je i da odluči da UB ne bude više na Šangajskoj listi na 300–400. mestu, već da bude na 400–500. mestu. I ne samo da su tako autonomno odlučili, već su to odmah i sproveli zalaganjem svih zaposlenih. Mnogi od zaposlenih rešavali su onaj jedini problem koji UB ima, pa nisu stizali da se bave naučnim radom. Javnost s nestrpljenjem očekuje da sledeća autonomna odluka UB bude 500–1.000. mesto na Šangajskoj listi.

Jednom reči, autonomija je čudo.

Naučni savetnik