Šta bi im Đedo danas rekao

Da li zbog toga što ovo pišem na vidovdansko jutro („kada se sve jasnije vidi”), ili usled dodatno skraćenih rokova za predaju teksta – ovi će stavovi biti možda malo oštriji i tvrđi nego što ste navikli u mojim kolumnama.

Da, ponovo je u pitanju Crna Gora. Kao što je Kosovo vazda – a o Vidovdanu osobito – naše istorijsko „grdno sudilište”, na kome se vidi „ko je vera, a ko je nevera”, tako je i Crna Gora i stavovi prema situaciji u njoj u velikoj meri „krst” i lakmus naše trenutne političke svakodnevice. Samo što nam, ma koliko da smo „informisani” u ovom aktuelnom zamešateljstvu nedostaju jasni vidovdanski orijentiri, ili makar ono – drugačije, a slično – šta bi im-nam Đedo danas rekao?!

Ono što se već na prvi pogled i bez pomoći trave „vidovčice” jasno vidi jeste to da je aktuelna crnogorska vlada i Zdravko Krivokapić lično na tapetu ovdašnjih vladajućih medijskih i političkih krugova na način na koji to Đukanovićev režim svih ovih godina ni izdaleka nije bio.

Taj neprijateljski stav sada se – retroaktivno – pokušava opravdati ovom srebreničkom rezolucijom, čije usvajanje je bolno odjeknulo u srpskoj javnosti. Ali u toj, delom opravdanoj, a delom indukovanoj halabuci namerno se gura pod tepih činjenica da sam Krivokapić ni po ustavu, ni faktički, sa tim predlogom, niti sa usvajanjem ove rezolucije nije imao ništa. A u srpskim režimskim krugovima označen je kao glavni i praktično jedini krivac, daleko veći od onih – i iz vlasti i iz opozicije – koji su tu rezoluciju predložili, stavili na dnevni red i na kraju usvojili. Što sve ukazuje da gotovo iracionalna beogradska kampanja protiv Krivokapića – pored „patriotskih” i „srpskih” – ima i neke druge, „nepolitičke” i još ne do kraja jasne motive.

Mislim, takođe, da Krivokapić nije trebalo da smenjuje ministra Leposavića, iako je ovaj u međuvremenu, bojim se, u najmanju ruku pokazao da nije timski igrač, a možda i nešto više od toga. Ali sama ta smena nema suštinske veze sa ovom rezolucijom, koju bi DPS svakojako gurao računajući – kao što je i bilo – da na toj osetljivoj temi može da pocepa ionako krhko jedinstvo skupštinske većine.

Za pisca ovih redova nema sumnje je usvajanje rezolucije o genocidu u crnogorskoj skupštini – uprkos „humanističkim” obrazloženjima i izvesnim amandmanskim ublažavanjima, na koja se sada pozivaju Aleksa Bečić i njegove demokrate – bilo politička greška i poklon Đukanoviću i svima koji događaje koji su doveli do političkog zemljotresa 30. avgusta prošle godine vide samo kao „prolaznu grmljavinu” i priželjkuju brzu  restauraciju DPS „normalnosti”.

Kolateralno, rezolucija je omogućila i DF-u da konačno poentira, nakon političkog nokdauna na izborima u Nikšiću i Herceg Novom, od kojih su imali velika i ispostavilo se nerealna očekivanja. No, sada, sa glasanjem protiv rezolucije o genocidu, DF je definitivno postupio u skladu sa osećajem i željama apsolutne većine svojih glasača, što će doprineti učvršćivanju njihovog tokom prethodnih meseci prilično poljuljanog rejtinga.

Kad malo bolje pogledamo, ova rezolucija njenim predlagačima, odnosno manjinama i DPS-u, nije donela nijednog novog glasača, ali je vrlo verovatno doprinela da se oporavi rejting DF-a.

I ja protiv toga nemam ništa. Naprotiv. Ma koliko u poslednje vreme verovatno nervirao deo njihovih pristalica, poslednji sam koji priželjkuje nestanak ili ruiniranje DF-a. Poštujem njihov „minuli rad”, bez obzira na neke greške – koje su i dovele do toga da ih mitropolit Amfilohije skloni iz prvih redova – kao i njihov čvrst stav po „identitetskim pitanjima”. Ali ono što mi smeta i što mislim da nije dobro, niti je – čak i kada bi bilo dobro – moguće jeste to da DF drži tapiju na srpske glasove u Crnoj Gori. Kažem, čak i kada bi to bilo moguće – a nije – mislim da bi to bio uvod u svojevrsnu „getoizaciju” srpskog elementa u Crnoj Gori. A ja želim da vidim barem nekoliko ozbiljnih i kredibilnih „srpskih” i „prosrpskih” opcija (plus da ostatak ne bude antisrpski), pa neka se onda međusobno takmiče u drugim stvarima, a ne u veličini ljubavi ili mržnje prema „srpstvu”, Srbima i SPC. Ja želim da mrziteljski i na postulate Sekule Drljevića i „pastvu” Miraševe „CPC” redukovani Đukanović bude politička i ideološka margina, sa kojom „niko pristojan neće”, a ne da slična – makar i relativno velika – politička manjina i margina budu crnogorski Srbi.

U tome je srž mog političkog, tačnije, više koncepcijskog neslaganja sa delom kolega i kritičara, a ne apriorna simpatija ili odijum prema bilo kojem tamošnjem ili ovdašnjem lideru. Ne smeta meni kad DF jača. Ali mi smeta kad pokušava da pod svoje skute smesti čitavo crnogorsko Srpstvo. A pogotovo kad u tom pokušaju – kao što je to bio slučaj na izborima u Nikšiću – igra „dupli pas” i faktički jača Đukanovića i DPS.

Uostalom, PROTIV ove rezolucije glasali su i Marko Milačić (Prava Crna Gora), kao i neki poslanici SNP (dok su drugi bili uzdržani), a ZA nju je glasala jedna poslanica Fronta iz stranke Nebojše Medojevića. Dakle, ni tu stvari nisu sasvim crno-bele kakvim se pokušavaju predstaviti. No, kako god, mislim da je iz drame oko usvajanja ove rezolucije nesumnjivo profitirao DF – a da su izgubile Demokrate, koje su, inače, u prethodnom, postizbornom periodu izuzetno vešto vodile političku priču i gotovo duplirale rejting.

Pretpostavljam da se Bečić nada da će gubitak nadoknaditi na drugoj, eks-DPS strani (kao i kod zapadnih ambasadora), mada se meni čini da je to račun bez krčmara i da su – slično kao i „Frontovci” prethodnih meseci – i „demokrate” ovom podrškom rezoluciji koju ne podržava ni većina njihovih simpatizera u suštini dunuli vetar upravo u Đukanovićeva jedra.

Daleko od toga da su premijer ili ova vlada nepogrešivi i da se ne može zamisliti bolja. Ali onaj ko hoće da ovu vladu ruši mora jasno da položi račun na koju i koliku većinu računa – ili će, u protivnom, biti svesni ili nesvesni saučesnik u restauraciji DPS-a i Đukanovićevom „velikom povratku” još i pre nego što je on do kraja sišao sa vlasti. A to mu, uzgred rečeno, uopšte ne bi bio prvi put.

 Urednik časopisa Nova srpska politička misao