Vivisekcija Iraka
EVROAZIJA
Posle pet godina šokova, silovanja i mučenja u ,,abugreibima”, izmrcvareni Irak iznose na sto za vivisekciju, za kojim bi njegovo još živo telo trebalo da liše organa vitalnosti. Reč je o nafti. Njene rezerve su tolike da će „poslednji barel koji se iscrpi biti iz Iraka”, kaže Malikijev ministar za naftu.
Hirurzi ove operacije naživo su Buš i Čejni, pokretački tandem agresije SAD na Irak preduzete da bi se Bagdadu oduzeo njegov petrolej.
Njihov rok u Beloj kući ističe za pet meseci i „demokratizatori” Iraka su u žurbi da se „transplantacija” obavi što pre. Makar i da rat još traje. Pitanje kako se iskobeljati ostaje definitivno Mekejnu ili Obami. Međutim, Buš koristi trenutke, koji su preostali za „testament” i obavezujuće klauzule - strahujući da ratni motivi američkog tandema ne postanu nekim slučajem žrtva neizvesnosti izlaza, kada se s krizama suoče njihovi naslednici.
Nevolja je sa Irakom, u krajnjem slučaju nevoljnim donorom zahtevanog „organa”. Žrtva operacije uznemirena je prisustvom „primalaca” njegove vitalnosti, angloameričkih kompanija (Šel, BP, Ekson Mobil, Ševron, Total), zainteresovanih za vlasništvo nad izvorima petroleja. Koncem juna, za put u Irak još uvek s ranama i mrljama krvi, pripravljen je „mali tim Stejt departmenta”, na čelu veće „grupe američkih savetnika” određen da Bagdadu predoči prototip ugovora s kompanijama. Ultimatum o primopredaji.
Sada je na redu da „davalac”, po mogućstvu mirno pruži ruke i pre početka bolnog zahvata, eventualno sam prihvati blokirajuće sigurnosne „veze” – sporazum Amerike i Iraka „o statusu snaga”. Dokument, kojim se Irak odriče svakog prava jedne suverene zemlje, u neograničeno dugom periodu.
Ponuđeni akt je jedan iz tzv. SOFA serije, čiji je model u primeni u bar šezdeset slučajeva, ali u verzijama prilagođenim svakom od američkih saveznika. Ovaj irački, opremljen je strogo tajnim paragrafima, sročenim tako, tvrdi štampa, da svojom krajnjom poentom svode zemlju na koloniju kojom se upravlja iz Vašingtona.
Šefovi resora iračke odbrane, unutrašnjih poslova i obaveštajnih službi, bili bi pod direktnim nadzorom predstavnika SAD. SAD bi imale slobodu da iz Iraka preduzimaju bilo koje vojne operacije, u bilo koje vreme, i protiv bilo koje zemlje, bez obaveze da se o tome saglasi vlada u Bagdadu. (Posmatrači koji prate Bliski istok podozrevaju da se možda sprema „placdarm”, za napad SAD na Iran.) Okupacione snage imaju trideset vojnih baza. A zahteva se da ih ubuduće bude 58, uz potpunu istražnu ili sudsku nedodirljivost bilo kod Amerikanca od iračkih vlasti, vojnika ili civilnog saradnika američkih snaga, ma šta god taj uradio Iraku ili iračkom građaninu. (Septembra, najamnici privatno angažovanog Blekvotersa ubili su, na primer, 31 Iračanina!)
Angloamerička agresija na Irak (2003), umontirana je u nekakav okvir tobožnje legalnosti no naknadno, jednom rezolucijom SB UN iz 2004. Važnost tok „pravnog osnova” za američko vojno angažovanje ističe sa 2008. i to je drugi razlog Bušove užurbanosti da se iračka SOFA potpiše do 31. jula. SOFA bi trebalo da zameni rezoluciju koja ističe. Ukoliko Bagdad odbije, i ne priđe vivisekcionom stolu (a masovni antiamerikanizam stanovništva, muslimanskih konfesija i partija opominju vladu Malikija da to ni slučajno ne čini!), Vašington može izgubiti „pravo boravka” u Iraku. Moglo bi se od UN potražiti produženje roka. Ali, to je i dalje rok. Dakle, ono osnovno od čega Vašington zapravo beži.
Sa već spremljenim zelenim mantilom i rukavicama za svoju iračku hirurgiju odlazeći predsednik SAD sada ohrabruje žrtvu da bez bojazni priđe spremljenom stolu. Krajem juna, u Beloj kući je primljen predsednik Iraka Talibani. Ispraćen je na pragu Bušovim rečima da je „strateški okvir” sporazuma sa Bagdadom prilagođen tako, „da odgovara iračkoj vladi”. Sumnjičavom svetu, ponuđeno je srce od lubenice, sve sam šećer. „Govorili smo o izborima i zakonima koji su doneti”, citiran je Buš. „Polaskao sam predsedniku na napornom radu, kako bi ovogodišnja sesija (iračkog) parlamenta bila uspešna. Govorili smo o činjenici da iračka ekonomija napreduje, a da je stav tamošnjeg naroda tokom godina enormno poboljšan...”, citiran je.
Nije istina. Istina je da se i na jednoj i na drugoj strani, u Bagdadu i u Vašingtonu, lupa glavom, jer i taj takav, okrvavljen i razlupan Irak ne želi da se povinuje. Ne pristaje da svoj petrolej prepusti u vlasništvo Americi. Ne pristaje da se odrekne suverenosti. I zahteva da ključni paragraf SOFA sporazuma bude onaj s rokovima američkog povlačenja.