Grčka soba

Čim počnem da sanjam grčke sobe, znam da je leto blizu. Na jednoj, sivo-belim, uglačanim kamenom popločanoj terasi, ogroman ćup od pečene zemlje. Duž zida oleander, kaktusi, geranijumi. Palme. Belo obojena, drvena pergola, jednostavne konstrukcije, podupire raskošne slapove vinove loze i služi kao oslonac razapetoj mreži, punoj jastučića i nagoveštaja lenjog izležavanja.

Sa vrha brežuljka, pogled prati bele kuće ravnih krovova i zvonike, raspršene kao pokidana niska bisera, skotrljanih dole, sve do mora. A ono, mirno, plavo sa tek pokojim beličastim osmehom od pene, upućuje nebu zahvalnost što ga je obojilo tako lepo, plavo. Sunce u zenitu – trijumfuje. Nigde, čini se, nije tako samouvereno kao ovde, na grčkom ostrvu.

Ujutru – odlučno, u podne – pobedonosno, uveče – prkosno, neće da zađe, dugo... Refleksi sunčeve svetlosti, koji se sa mora i sa planina sudaraju, stvaraju takvo usijanje da blesak čini čuda mogućim i mitove sasvim bliskim... pa vam se čini da vidite Klitemnestru kako ubija Agamemnona koji se vraća iz Troje... i proročicu Pitiju koja proriče... i shvatite da ste se u stvari našli ne na odmoru već u zamci. Iza zatvorenih plavih vrata i debelih belih zidova soba vam obećava utočište od tiranije tolike lepote.

A soba, bela i – prazna. Doduše, ne sasvim. Metalni krevet, stolica sa sedištem od pletenog pruća, ogledalo na zidu. I – komoda, neki nedorečeni bidermajer, zalutao u ovu sobu sa atinske buvlje pijace, dovučen do ostrva uz pomoć brodica i do vrha brežuljka uz pomoć mule. Jadna mula, trud je bio uzaludan, nije se isplatio, jer ovaj bidermajer u ovakvom okruženju deluje grubo i neotesano, gotovo kao uvreda. Ipak, dovoljno je praktičan i poslušan da u fioke primi ono malo složene odeće koja je neophodna za letovanje u sobi na malom grčkom ostrvu.

Sa tihim buzukijem u ušima i srcem hladne lubenice na nepcima, zaboravljate na bidermajer i vraćate se ideji o praznovanju lenjosti. Kad tamo, kroz majušni otvor na plavo obojenim prozorskim kapcima, jedan uporni zrak sunca probija se i pravi novo, ljupko, malo, žuto sunce na podu od lakiranih drvenih dasaka, koje vas prekorno gleda kao da kaže: „Ne možeš mi tek tako pobeći.” Predajte se i dugo mu se divite kako istrajava i odmerava svoju snagu sa hladovinom iza debelih zidova.

U kasno popodne silazite do mora da se okupate, nošeni, kao u belom šećeru isklesanim, krivudavim stepenicama, praćeni belim zidovima, okruženi žuborom dečjih glasova.

Posle se polako vraćate i sećate starog profesora arhitekture, koji je, učeći vas lekciji o zakonima ravnoteže u arhitekturi, govorio: „Ko nije video, ne Akropolj, već malo, belo grčko selo, teško da će lako naučiti lekciju o graditeljstvu po meri čoveka.”

Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs