Korona i sezona

​Na početku ovog, kao i prošlog leta, velike nade polagane su u toplo vreme kao spas od kovida 19. Prethodne godine za optimizam nije bilo nikakve razumne osnove, a i sada preterano uzdanje u Sunce može da nam se osveti.

Van područja oko polova i polutara, dakle u umerenom klimatskom pojasu, zarazne bolesti obično pokazuju sezonske varijacije. Za bolesti prenošene insektima i zglavkarima rizik zaražavanja zavisi od brojnosti i aktivnosti prenosilaca, pa recimo malarije nema zimi kada su komarci u zimskom snu, a pegavca je malo leti, jer bele vaši pogodno tlo za opstanak i razmnožavanje nalaze skrivanjem u slojevima tople odeće. Uz to je važna i aktivnost čoveka, zbog čega neke krpeljske zaraze dostižu vrh učestalosti s proleća i s jeseni, u vreme poljskih radova.

Crevne bolesti obično se dijagnostikuju u letnjim mesecima, jer se tada češće jede presna nego termički obrađena hrana, čovek je pokretniji, pa obeduje van kuće, na izletu ili na letovanju, viša temperatura čini da se hrana lako „kvari”, što znači da se klice brzo namnože preko opasne granice, a svoju ulogu u prenošenju uzročnika imaju i rojevi muva.

S druge strane, kulminacija učestalosti zaraza disajnih organa uočava se tokom hladnog perioda. Tada se mnogo vremena provodi u zatvorenom prostoru, međuljudski kontakti su bliski, prozori se retko i kratkotrajno otvaraju, malo je sunčevog ultraljubičastog zračenja, a vazduh je hladan i suv, zbog čega klice relativno dugo opstaju u njemu kao aerosol.

Te spoljne okolnosti različito deluju na mikroorganizme, naročito kada su u pitanju virusi. Grip dva puta godišnje prelazi polutar, a u toplim sezonama može da se otkrije samo pomnim traganjem za po nekim retkim, obično neprimetno ili klinički lako inficiranim pojedincem. Donekle je različita situacija sa nazebom. To je najčešća akutna bolest, koja svakog čoveka u proseku pogađa od jednog do šest puta godišnje. Izazvana je mnogim sojevima različitih virusa, među kojima su najčešći rinovirusi i virusi korone. Nazeb su i „letnji grip” i „kijavica zbog promaje” (strujanje svežeg vazduha, naročito preko oznojene i gole kože, može da bude odgovorno za ukočenost, ali ne za nazeb). Najčešće se javlja u hladnim mesecima, obično u jesen i proleće, a manje sredinom zime, kada dominira grip.

Za dva virusa iz grupe korona, izazivače teškog akutnog (SARS) i bliskoistočnog respiratornog sindroma (MERS), smatra se da ne moraju da imaju izražen sezonski karakter. Neka saznanja su ukazivala da kovidu 19 u umerenom pojasu, između 31. (Vuhan) i 56. stepena severne geografske širine (Moskva), najviše odgovara srednja dnevna temperatura od pet do 11 Celzijusovih stepeni, uz nisku relativnu i apsolutnu vlažnost, ali su to idealni, a ne neophodni uslovi za rasejavanje ove zaraze. Oni posebno ne znače mnogo u pandemijskim okolnostima, drugim rečima, kada je celokupna populacija osetljiva na novoiskrsle izazivače.

Našim epidemiolozima je to bilo jasno još maja prošle godine, kada su razmenjivali mišljenja o izostaloj primeni potrebnih mera, tako da su drugi, junsko-avgustovski talas epidemije doživeli kao samoispunjujuće proročanstvo. I uoči ovog leta predostrožnost je – neko bi rekao hrabro, a neko lakomisleno – olabavljena, ali se ne očekuje dramatičan porast učestalosti obolevanja. Razlog je jednostavan: mnogi naši građani su u međuvremenu vakcinisani ili su preležali bolest.

Otkud onda ideja o narednom jesenje-zimskom talasu? Njena zasnovanost počiva na izvesnosti da će novi virus korona postati, poput gripa, naš neizbežni pratilac, sa povremenim epidemijskim talasima u hladnom periodu. Klima je van našeg uticaja, ali okolnost koja razlikuje sredinu od kraja ove kalendarske godine predstavlja nivo kolektivnog imuniteta. Ako bi se nastavio zamrli trend obuhvata vakcinacijom ili bi se ona pretežno ograničila na strance, rizikujemo da prve snegove, odnosno vreme kada su oni počinjali da padaju, dočekamo kao, imunološki gledano, prilično ranjiva populacija.

Reč je o tome da će mnogima iščileti otpornost stečena inficiranjem u jednom od prethodnih talasa. Još važnije je što je daleko najveći broj naših ljudi dobio vakcinu čija zaštitna moć, i ukoliko se ispoljila, ne traje dugo.

Proizlazi da razmere suočavanja sa narednim epidemijskim talasom zavise od dva činioca. Jedan je spremnost naših oklevanju sklonih građana da konačno zavrnu rukav, a drugi predstavlja revakcinacija primalaca kineske vakcine.

Zbog toga mogu da budu u pravu oba stručnjaka koji licitiraju mogućim dnevnim brojem novoobolelih sledeće jeseni i zime. Ako zataje vakcinacija neodlučnih i revakcinacija nezaštićenih, možemo da očekujemo 4.000 pozitivnih nalaza dnevno, ali ukoliko se vakcinama stvori, odnosno obnovi otpornost u masovnim razmerama, ispostaviće se da je precenjen i broj od 1000 novootkrivenih bolesnika. Kao i obično, sudbina je u našim rukama.

Epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji