Čovek kojem je bilo zabranjeno da umre

74. KAN

Kan – Francuski reditelj, scenarista, producent i glumac Artur Harari, nagrađivan svojevremeno u Kanu za provokativan film „Tamno uključivanje” o trgovini krvavim dijamantima u Antverpenu, doživeo je čast da svetskom premijerom „Onode” u Teatru Debisi otvori i započne paralelni takmičarski program „Izvestan pogled”.

Harari je priredio iznenađenje – ponudio je tročasovni film prema istinitim događajima na japanskom jeziku i sa japanskim glumcima, o istorijskoj ličnosti poručniku Hirou Onodi, pripadniku obaveštajne službe koji je dobio zadatak da na filipinskom ostrvu Lubang pod američkom okupacijom organizuje pokret otpora i sačeka dolazak japanskih trupa. U toj, poverenoj mu misiji Onoda je ostao punih 30 godina, odbijajući činjenicu da je rat odavno završen jer ga niko nije povukao sa dodeljenog zadatka...

Nije li ovo pustolovina da francuski reditelj snima japanski film na istorijsku temu?

U neku ruku i jeste bila pustolovina, ali kada sam čuo priču o neverovatnoj sudbini i životu japanskog poručnika Hiroa Onode tokom i daleko posle Drugog svetskog rata, jednostavno sam osetio taj neki unutrašnji poziv, kao neki znak da je to baš ono što bih voleo da snimim. Ne iz neke želje za avanturizmom jer nisam avanturistički tip niti volim mnogo da putujem, već iz duboke želje da se pozabavim likom ratnika kakav je bio Onoda.

I onda ste zaronili u duboko zeleno, otišli u džunglu i s japanskim glumcima i na japanskom jeziku snimili film o japanskom heroju.

Da, zvuči kao veliki i nesavladivi izazov. I jeste bilo neverovatno izazovno. Prvo sam nekoliko puta putovao u Japan da bih se bolje upoznao sa istorijskim i kulturološkim činjenicama, sa tim kako sami Japanci gledaju na ono što je učinio Onoda. Tek kada je scenario bio napisan, pročitao sam i Onodinu knjigu „Nema predaje: moj tridesetogodišnji rat”, ali nisam hteo da postanem zarobljenik njegove subjektivnosti. Kada je došlo do toga da se film snima i kada je odlučeno da ćemo snimati u džungli Kambodže, a ne na Filipinima, gde je Onoda proveo 10.000 dana, konačno – kada sam se suočio sa samom džunglom – shvatio sam šta me zapravo čeka. Sa svojim direktorom fotografije ipak sam odlučio da moramo naći nekoliko adekvatnih lokacija na kojima ćemo dosta toga vizuelno nadograditi i da nam je neophodna blizina puta jer u suprotnom bi džungla za nas sve zajedno bila prava klopka...

Što se samog jezika tiče i japanskih glumaca, imao sam od početka sjajnu podršku prevodioca, od kojeg se nisam odvajao od početka do kraja snimanja filma. On je proverio i tačnost samog scenarija i besprekorno prevodio svaku moju instrukciju glumcima i njihove odgovore upućene meni. U njega sam imao beskrajno poverenje.

Šta mislite, kako će reagovati japanska publika na vaš film o Onodi?

Jedva čekam da se s tim suočim. Iskreno, ne znam. Na osnovu reakcija japanskih novinara ovde u Kanu, posle premijere filma, učinilo mi se da su oni zadovoljni. Veliko je pitanje kako će film o Drugom svetskom ratu i japanskoj poziciji u njemu, samoj ulozi cara, kao i o japanskom porazu i o nesvakidašnjem vojniku Onodi, koji je i bukvalno sproveo u delo davno primljenu naredbu da nikada nema predaje i da mora ostati živ – danas reagovati mladi Japanci. Da li ih ova tema uopšte zanima? Još to ne znam.

Da li ste tokom svojih istraživanja otkrili da Onoda u Japanu ima status heroja?

On jeste tokom sedamdesetih godina po povratku u Japan dočekan kao heroj. Bilo je, naravno, i suprotnih glasova, najviše od strane levičara i mnogih japanskih intelektualaca koji su ga kritikovali za vojni fanatizam i osuđivali za to što je tokom 30 godina provedenih na filipinskom ostrvu, ne priznajući da je rat odavno završen, on ipak ubio više od trideset lokalnih stanovnika, smatrajući ih i dalje neprijateljima i američkim kolaboracionistima.

Japanci, do sada, nisu snimili nijedan film o Onodi, vi jeste.

To je upravo bio izazov više. Izazov kroz koji sam iskreno prošao. I nisam tokom priprema filma pročitao japanski ratnički kodeks moralnih principa jer sam želeo da izbegnem tu zapadnjačku fascinaciju samurajima. Za mene ovaj film jednostavno govori o nekoj vrsti japanskog identiteta, ali je univerzalniji i humanističkiji od toga. Izbegavajući japansku književnost i odvraćajući sebe od te fantazije, nisam varao sa svojom ličnom perspektivom. Ovo jeste moj pogled na taj period i na samog Onodu.

Taj lični pogled podrazumeva i vaš lični filmski stil i vizuelnu perspektivu?

U mom stilu nema hladnoće, ima neke ravnoteže između empatije prema likovima i trajnije vizuelne perspektive. Pokušao sam da stopim unutrašnji svet svojih likova i spoljni poredak stvari. Izbegavajući mit, trudio sam se da se što više približim realizmu.

Je li ovo i neka vrsta vašeg odgovora na Kopolinu „Apokalipsu”?

Ha, nije. Kopola je sa čitavom svojom ekipom proveo više od 200 dana, snimajući i mučeći se kroz teške terene, i često su svoje muke tokom snimanja rešavali drogiranjem. U slučaju mog filma niko se nije drogirao, nije za to bilo razloga. Imali smo ograničeno vreme snimanja i ograničen budžet i radili smo sve po planu. Ono što vas je možda inspirisalo na ovo pitanje jeste činjenica da moj film žanrovski asocira na vestern. Ne u bukvalnom smislu, već zbog toga što svi filmski žanrovi pomalo konverguju ka vesternu jer on kondenzuje primitivne opsesije zapadne književnosti i najbliži je mitu, pripovedanju i određenoj čistoti. Ima pomalo vesterna u ovom mom japanskom ratnom filmu o čoveku koji nikada nije odustao od svoje vojničke časti i nikada se nije predao.

Sama filmska priča ima i prave primese homerovske „Odiseje”.

Odisej mora da putuje Sredozemnim morem pre nego što mu se dozvoli povratak kući. Onoda je takođe zaglavljen u sličnoj vezi. On se vraća kući nakon što je podneo sve moguće nametnute mu nedaće. Suštinska ideja koja film povezuje sa Homerom jeste to što je reč o pojedincu poslatom da se bori za opstanak zajednice i rezultat toga je njegova isključenost. I Odisej i Onoda se odvajaju od čovečanstva kako bi spasili društvo kojem pripadaju, a to sugeriše da ulaze u svet mrtvih. Kada se gledalac suoči prvi put sa Onodom, on priznaje da se plaši smrti, ali na kraju seje smrt svuda oko sebe pre nego što će nastaviti da živi među grobovima svojih mrtvih saboraca. Jednostavno, Onoda je bio čovek kojem je bilo zabranjeno da umre i on je ovu vojničku naredbu ispoštovao do kraja.

Lapid u kovid karantinu

Uprkos svakodnevnim testiranjima, među festivalskom populacijom koja je većinom već vakcinisana pojavila se korona. Jedna od prvih „žrtava” je izraelski reditelj Nadav Lapid, koji je posle premijere filma „Ahedino koleno” u glavnom takmičarskom programu obavešten da je bio u kontaktu s jednim od zaraženih učesnika.

Lapidov test je za sada negativan, on je već potpuno vakcinisan, ali situacija nalaže karantin i stalnu kontrolu mera i njegovog zdravlja. Ovogodišnji festival u Kanu jeste manifestacija visokog rizika, a sami organizatori preduzeli su sve mere kontrole kako bi se izbeglo zaražavanje. Situacija se prati iz časa u čas.