Vreme obazrivih reformi

Odbrojavaju se poslednji dani pred predaju predsedničke dužnosti u Iranu, a katalog ozbiljnih poslova i obazrivih reformi čeka pobednika, tvrdog konzervativca sa snažnim teokratskim uporištem.

Ebrahim Raisi prekinuo je seriju neočekivanih izbornih obrta kad su Iranci pritisnuti međunarodnim sankcijama birali reformiste, a u vremenima bez jačih spoljnih stega glasali za konzervativce. Pobedio je očekivano, uz nedvosmislenu podršku vrhovnog vođe ajatolaha Alija Hamneija, šiitskog sveštenstva i Islamske revolucionarne garde.

Tvrdo krilo ima sada punu kontrolu na svim nivoima moći. Nema sumnje da je nova vlast snažan monolit. Takva politička kohezija mogla bi da pomogne efikasnijem rešavanju domaćih problema, ali i u spoljnoj politici.

Najveći od svih izazova je obnova nuklearnog sporazuma Irana i šest svetskih sila, kojim se Teheran obavezao na međunarodnu kontrolu svojih nuklearnih postrojenja u zamenu za ukidanje sankcija Ujedinjenih nacija. Sporazum je sklopljen u Beču 2015, ali tri godine kasnije Donald Tramp ga jednostrano raskida i Iranu zavodi razorne sankcije koje pogađaju naftni sektor, a nacionalno bankarstvo ostavljaju u potpunoj međunarodnoj izolaciji.

Bajdenova administracija, kojoj je sporazum potreban barem koliko i Teheranu, sada preko posrednika u Beču pregovara s Irancima. Pokušaj je da se originalni dogovor dopuni klauzulama o monitoringu iranskog raketnog programa i obavezom iranskog prestanka finansiranja raznih šiitskih grupa – od Jemena, preko Iraka i Sirije, do Libana.

Teheranu se žuri da se oslobodi sankcija, ali odbija izmene prvobitnog ugovora. Tako je diplomatija okružena novim tenzijama.

Bajdenova odluka da izvrši vazdušne udare na položaje proiranskih milicija u Iraku i Siriji je ilustracija delikatnog balansiranja njegovog pristupa Teheranu: obavezan je da pokaže da je spreman da upotrebi silu u odbrani američkih interesa u isto vreme dok drži otvorene kanale komuniciranja na pregovorima u Beču.

Teheran, s druge strane, pojačavanjem rada centrifuga koje obogaćuju nuklearno gorivo do visokih 60 procenata čistoće i odbijanjem da produži inspekcije Međunarodne agencije za atomsku energiju, šalje poruku da je sila s kojom mora da se računa. U međuvremenu je svoje vojne kapacitete upotpunio arsenalom najsavremenijih dronova, raketama dužeg dometa i veoma sofisticiranim sposobnostima za sajber ratovanje.

Uprkos svemu, očekivanja su da će bečki pregovori biti uspešno završeni uz saglasnost Irana da se kasnije otvori neka nova runda na kojoj će se razgovarati o spornim temama i eventualnom produženju sporazuma koji važi do 2030.

Tenzija prema SAD neće popuštati, bilo nuklearnog dogovora ili ne. Može se očekivati da će dosadašnja Rohanijeva politika „strateškog strpljenja” prema Izraelu biti zaoštrena. Teheran će nastaviti da se okreće prema Kini i, u manjoj meri, Rusiji, ali dobra vest bi mogao da bude detant sa zemljama Zaliva, posebno sa sunitskom Saudijskom Arabijom, koja je najveći rival šiitskog Irana.

Promene nabolje uglavnom zavise od toga da li će iranski rivali i neprijatelji prihvatiti stav da je prilagođavanje jednom kohezivnom i u znatnoj meri samouverenom novom iranskom režimu mudriji izbor od permanentnih tenzija i sukoba niskog intenziteta.

Isto važi i za odnos prema iranskim konzervativcima i reformistima, mada bi ovim poslednjim više odgovarao opis pragmata. Vođen sopstvenim željama, Zapad često precenjuje reformske domete. Priželjkuje promenu sistema – koji u Iranu niko od vremena revolucije 1979. ne dovodi u pitanje. Magazin „Tajm” u tekstu pre izbora predviđa skok od Islamske Republike ka „Islamskoj vladi”. Besmislica.

Ni u vreme velikih protesta 2009, koje su predvodili bivši premijer Mir-Hosein Musavi i Mehdi Karubi, okviri jedinstvenog sistema, koji je unikatni miks teokratije i parlamentarne republike, ostali su nedodirljivi.

Tvrdoća vladavine je ono što može da se očekuje u unutrašnjoj politici, jer režim će se na svaki način truditi da uguši potmuli otpor ne samo moćnih bazara, trgovaca, malih i srednjih preduzetnika, studenata, sirotinje po gradovima i nezadovoljnika po ruralnom oblastima.

Ipak, represija neće moći da ide predaleko kao pre više od dve decenije. Socijalni bunt poslednjih godina uhvatio je korene, pošto sistem nije uspeo da se reformiše i odgovori na zahteve rastućeg broja Iranaca.

Neke reforme biće neizbežne. Složeni politički sistem pokazao se kao brana efikasnosti pa se govori o prelasku s predsedničkog na parlamentarni oblik vladavine. Promene su bitne i da privreda funkcioniše efikasnije.

Nova vlast trebalo bi da se oslobodi neoliberalne ekonomske filozofije koja je bila dominantna poslednje tri decenije. Kako bi povratio poverenje javnosti, Raisi će morati da pokrene efikasan rat protiv korupcije, za smanjivanje inflacije od 39 odsto i nezaposlenosti veće od 11 procenata. Socijalne razlike apsolutno su u neskladu s egalitarističkim principima Homeinijeve revolucije.

Ako su junski predsednički izbori bili jedni od najnekompetitivnijih u istoriji Islamske Republike – dirigovani do te mere da su od oko 600 kandidata na kraju ostala četvorica – postizborno vreme će potvrditi svu dinamiku političkog, socijalnog i ekonomskog života zemlje za koju se pogrešno veruje da živi u jednoumlju ajatolaha. Proces reformi biće obazriv i doziran kako bi se zadržala unutrašnja stabilnost, a prema svetu pokazala snaga.