Politička anatomija slučaja Stanišić

Bosna i Hercegovina, ona socijalistička iz vremena SFRJ, u svom Ustavu (član 1) bila je određena kao „socijalistička demokratska država i zajednica Muslimana, Srba i Hrvata”. Dosledno takvoj ustavnoj normi, nijedna odluka od vitalne važnosti za bilo koji od tih naroda nije mogla biti doneta bez saglasnosti svakog od njih. Ovakvo ustavno rešenje je 31. jula 1990. samo potvrđeno Amandmanom LXX na Ustav SR BiH. Tim amandmanom konstitucionalizovan je Savet za pitanje ostvarivanja ravnopravnosti naroda, kao posebno telo u koje je biran jednak broj poslanika iz reda svakog od pomenutih naroda. U tom savetu morala su se razmatrati i konsenzusom predstavnika svih naroda usvajati rešenja od značaja za ostvarivanje ravnopravnosti naroda. Uprkos ovakvim jasnim ustavnim normama, koje su bile neposredno primenjive, muslimanski i hrvatski poslanici u skupštini tadašnje BiH su u oktobru 1991. godine, suprotno volji srpskih poslanika, usvojili dokumente koji su bili temelj za secesiju BiH.

Zatim je usledio muslimansko-hrvatski referendum o secesiji BiH. Rezultati tog neustavnog referenduma su poznati, a praktično su značili da ga Srbi u BiH moraju prihvatiti te da će na to i silom biti naterani, ako mu se bilo kako usprotive. U cilju prisiljavanja Srba na sve to, muslimansko stanovništvo u mestima duž reke Drine još 1990. godine počelo je sa nabavkom oružja i stvaranjem paravojnih jedinica i tamo je, u Ustikolini, 2. avgusta 1990. godine formirana prva paravojna muslimanska formacija. Taj proces se odvijao i u Zvorniku, Bijeljini, Srebrenici, Bratuncu, Vlasenici, Tuzli, Sanskom Mostu, Prijedoru, kao i u drugim mestima širom BiH. Time i samo time mogu se objasniti neoborive činjenice, kao što je ona da su 30. maja 1992. u 4.30 časova iz više pravaca, izvan i iz samog grada Prijedora, pripadnici muslimanskih „zelenih beretki” izveli organizovani napad na Prijedor. Taj napad muslimanske oružane formacije izvele su iz prigradskih naselja Tukovi, Stari Grad, Raškovac, a njihove oružane snage ušle su u centar Prijedora te su u borbama sa srpskim snagama ubile 17 srpskih boraca.

Ovo je bio obrazac ponašanja i namera muslimanskih snaga, zajedno sa hrvatskim paravojnim formacijama, ne samo u Prijedoru, već i u svim drugim mestima u BiH. Realizacija ovog obrasca zavisila je od toga ko je bio jači na terenu, pa tako i u Šamcu. Ovaj gradić navodim zbog nedavne presude izrečene Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću u tzv. Rezidualnom mehanizmu za krivične sudove u Hagu. I u toj presudi, poput ostalih presuda koje su joj prethodile, nema ni slova o svemu prethodno rečenom. Razlog je što bi, da su Tužilaštvo i sudeća veća Tribunala u Hagu utvrđivali te činjenice, otpala mogućnost da protivpravno konstruišu tzv. udruženi zločinački poduhvat i da pomoću te konstrukcije prikažu rukovodstvo Srbije i Srpske kao navodne pripadnike tog poduhvata.

Ovako, zatvorivši oči pred navedenim činjenicama, tužilaštvo i sudeća veća su u svim svojim optužnicama i presudama Republiku Srpsku prikazivali kao navodni zločinački projekat, a ne kao datost koju je srpski narod bio prinuđen da stvori kako bi se državno organizovao i zaštitio svoje biološko i državno-političko biće od najezde koja mu je pretila posle neustavnog muslimansko-hrvatskog referenduma o secesiji BiH.

U tom zatvaranju očiju Tribunal u Hagu se poslužio protivpravnom konstrukcijom udruženog zločinačkog poduhvata, koja nije propisana ne samo u Statutu Tribunala u Hagu nego ni u jednom drugom izvoru međunarodnog prava. Nju je protivpravno stvorio taj tribunal u svojim optužnicama i presudama te ju je primenjivao protiv optuženih lica srpske nacionalnosti. Učinjeno je to i u predmetu protiv Jovice Stanišića i Franka Simatovića. Njima je ovom konstrukcijom stavljeno na teret (tačke 2. i 3, podtačke 26. i 50. optužnice) da su oko 7. maja 1992. godine navodno počinili ubistva najmanje 16 nesrpskih zatvorenika na području Šamca. Ali, nije navedeno lično ime nijednog od tih 16 lica, iako je to neophodno jer se samo tako optuženima omogućuje da znaju od kakve optužbe se brane i da provere da li je i ko je zaista ubijen. Koliko su samovoljni u Tribunalu u Hagu dokazuje i činjenica da su u pomenutim tačkama optužnice naveli da ako Stanišić i Simatović nisu počinili ta ubistva, onda su navodno odgovorni zato što su ih planirali, naredili ili na drugi način (a ne kaže se koji način) pomogli i podstakli izvršenje.

Međutim, nema u optužnici bilo kakvih dokaza ni za jednu od pomenutih tvrdnji, što nimalo nije smetalo pretresnom veću da Stanišića i Simatovića ipak osudi za ovu morbidnu konstrukciju. Njome se, i u ovoj kockici njenog haotičnog mozaika, neupućeni čitalac, a naročito onaj koji nije vičan pravu, želi navesti na zaključak  da je, u konačnom,  celokupno srpsko rukovodstvo i ovde i u Srbiji, a time i Republika Srpska navodno udruženi zločinački poduhvat.

U tome je, dakle, suština političke anatomije ove, kao i svih prethodnih presuda Tribunala u Hagu protiv optuženih Srba, što je porazno za pravo i pravosuđe i predstavlja istinski sumrak prava zapadne civilizacije. Doduše, jednako tako je porazna i činjenica da kako u Srbiji, tako i u Republici Srpskoj ni do danas, uprkos svemu rečenom, nije osnovan institut u kojem bi se naučni radnici na naučno utemeljen način bavili prikupljanjem, istraživanjem i monografskim objašnjavanjem ove samovolje Tribunala u Hagu. A upravo to je nasušna potreba kako nas koji smo savremenici te samovolje, tako još više onih naših pokolenja koja će tek doći na ovaj svet.

Sudija Okružnog suda u Banjaluci