Kako oživeti sela koja se gase

U poslednjih godinu-dve ministar Krkobabić nadahnuto izlaže kako će sela oživeti. Govori ljudima, ima ih dosta, bilo je i poklonjenih traktora...

Nama koji smo prohodali na zapadnoj strani Stare planine, u opštinama Knjaževac, Pirot, Dimitrovgrad, nije baš sve jasno. Naime, čini nam se da ministar radije posećuje sela u kojima još ima života, a ne i ona gde se skoro sve ugasilo. A najpre bi trebalo oživeti takva sela.

U selima na Staroj planini, a ima ih više desetina, živi mali broj ljudi. Negde dvadesetak, ponegde dvoje–troje, a negde nema nikoga. Tu je sve ugašeno. Stoje prazne kuće, poljski putevi i dvorišta su zarasli u šiblje, a njive u trnje i kupine. Tu nema gde da se kupi hleb, nema prevoza do grada, a na decu se i ne pomišlja. Zato sada pitam najpre ministra, pa i celu državnu komisiju za oživljavanje sela, da li i u ova sela treba da bane neko od njih. Jer, ako u selu nema prodavnice – niko se neće doseliti, pogotovo ne izdaleka, da traži sebi trajno utočište.

U ovim već klonulim selima ima kuća, a brojne rečice i potoci su bogomdani za bašte. I njive se naziru. Na njima mogu rađati i pšenica i kukuruz.

Rođen sam u jednom od ovih sela. Zove se Žlne i udaljeno je od Knjaževca pet kilometara. U selu se održala školska zgrada, ima asfalta, postoji vodovod, pored reke je zgodno za bašte, ima stabilne telefone, doduše, nema signala mobilne telefonije... Više od stotinu kuća u selu zvrji prazno, a od tvrdog su materijala. Svega ima, samo ljudi nema. Tako je i u selima udaljenim pola sata hoda, u Crvenju, Ponoru, Krenti i Mučibabi. Kad sam bio đak bilo je u njima hiljadu duša, dok danas u pomenutim selima živi po desetak ljudi.

Zašto se briga o selima ne pokaže makar slanjem pokretne prodavnice u kojoj bi ljudi pred kapijom mogli da kupe namirnice? Možda bi i to privuklo neki par da tu započne novi život. Potrebni su i traktori, ali prvo neka dođu ljudi.

Ljubiša Stanojević,
Beograd