Dan kada je narod rekao „ne" pučistima

Od našeg specijalnog izveštača

Sedam dana uoči obeležavanja petogodišnjice pokušaja državnog udara u Turskoj, Amine, profesorka prirodnih nauka u srednjoj školi u Istanbulu, prvi put je kročila u Muzej sećanja na 15. jul, otvoren na današnji dan 2019. godine na azijskoj strani grada na Bosforu.

U kompleksu sačinjenom od zgrade muzeja, parka sa zasađenim stablima, koja simbolizuju 251 poginulog u propalom puču, skulpture u čijoj su unutrašnjosti ispisana njihova imena i džamije, Amine i njene dve prijateljice nisu ostale ravnodušne. To ne može biti niko kada gleda obuću žrtava poređanu po stepenicama, tenkom pučista pregaženi automobil, lične predmete ljudi koji su na današnji dan 2016. poginuli, dok se na ekranima muzeja smenjuju snimci drame na ulicama Ankare i Istanbula, gde su i goloruki građani jurišali da zaustave tenkove. Za Amine, 15. jul je simbol jedinstva naroda, dan kada je, kaže ona, Turska položila veliki i značajan ispit.

– To je kraj procesa u kojem su se u Turskoj dešavali vojni udari. Taj događaj je pokazao snagu turske države i turskog naroda – ističe ova profesorka.

Da je to datum koji se u njenoj zemlji ne zaboravlja, vidljivo je čim se sleti na jedan od najvećih aerodroma na svetu, „Istanbul”, kao i u vazdušnu luku u turskoj prestonici Ankari, gde slogani poručuju da je Turska neosvojiva i da je pobedila demokratija. I na ulicama Ankare na bilbordima su slike svih stradalih uz poruku „Počivajte u miru, vaše mesto je na nebu”, a parola koja dominira je „Turska – zabranjen prolaz”.

U prethodnih pet godina širom zemlje, naročito na mestima koja su raketirana, podignuti su brojni spomenici u slavu izginulih, kao i ranjenih, kojih je bilo više od 2.500. Univerziteti, opštine, mostovi promenili su ime kako bi sačuvali uspomenu na žrtve. Institucije poput turskog parlamenta takođe čuvaju sećanje na tu noć tako što deo bombardovane skupštine nije obnovljen. Ožiljci neuspelog puča uočljivi su i na mnogim mestima gde su se borbe vodile: kod predsedničkog kompleksa u Ankari, konzervirani u staklenim opnama, sačuvani su izlupani automobil i kombi, a na trotoaru je postavljena svojevrsna skulptura na kojoj je crvenim slovima ispisana poruka „Ep o 15. julu”.

Sa svih strana, poruka je ista, kao da cela Turska u jedan glas ponavlja ono u šta uverava vlast: da se tog dana narod ujedinio oko vlade i predsednika kako bi sačuvao demokratiju. Znajući istoriju turskih pučeva, u kojima je vojska decenijama umela da preotme upravu od legalno izabranih vlasti, takav opis 15. jula 2016. nije netačan.

– Nikad dotad nismo videli da je narod izašao na ulice i rekao „ne” pučistima. On je stao u odbranu turske demokratije, kako god da mi taj pojam razumemo ili ne razumemo – ocenjuje Nikola Krustef, koji je godinama izveštavao iz Turske a proteklih dana se vratio u tu zemlju kao bugarski predstavnik u novinarskoj grupi sa Balkana koja je na poziv vlade u Ankari došla u posetu.

Domaći kritičari režima i zapadni komentatori prigovaraju da je slamanje puča predsednik Redžep Tajip Erdogan iskoristio da iz celokupnog državnog aparata i javnih službi, od vojske do običnih škola, ukloni svakog ko nije njegov pristalica. Zbog navodne povezanosti sa zaverenicima, otkaz je dobilo oko 130.000 ljudi, koji su se žalili medijima i na to da niko više neće da im da posao i da lekari odbijaju da ih leče. Kako napominje Krustef, nakon toga je referendumom Turska, u kojoj je vodeća snaga dotad bila vlada, pretvorena u predsednički sistem.

Erdogan je 15. jula sebi još čvršće privukao mnoge Turke, ali neki ne misle da je dobro ako je jedini izbor između vojne diktature i vladavine čoveka kojeg takođe ne smatraju za demokratu.

– Erdogan je nakon propalog puča preuzeo apsolutnu vlast. Nadam se promenama na idućim izborima, gradonačelnik Istanbula je dobar momak – kaže Munib, stanovnik Istanbula, misleći na Ekrema Imamoglua, kojeg u opoziciji vide kao mogućeg novog predsednika Turske.

Vlastima se prigovara da zavode islamizam, ali se ne slažu svi s tim. Perko Matović, predsednik Centra za nacionalnu politiku, kaže da je istinski antisekularista bio samo onaj kojeg Erdogan optužuje da stoji iza puča – islamski propovednik Fetulah Gulen. On je godinama ranije, nakon svađa s predsednikom, otišao u SAD, koje odbijaju da ga izruče.

– Erdogan je kao evropski demohrišćani, njegova stranka je demokratsko-islamska partija. Mnogi misle da su on i Gulen bili bliski saradnici, ali su na istoj ideološkoj liniji bili samo devedesetih godina prošlog veka. Gulen je najveći kritičar nekih segmenata sekularističkog nasleđa Kemala Ataturka i on je infiltrirao ljude u sistem, pa i u vojsku, koja je, po ustavu, garant sekularizma. Ali, ovaj puč je pokušalo da izvede antisekularno krilo vojske – smatra Matović, koji je, kao i Krustef i „Politika”, bio u poseti Turskoj na poziv tamošnjeg Ministarstva kulture i turizma.

Na Zapadu imaju drugačije mišljenje o Erdoganu i demokratičnosti njegovog islamizma. Nerazumevanje je primetno i u simboličnim detaljima. Muzej sećanja na 15. juli, koliko god da je vizuelno impresivan, „zanemi” pred većinom stranaca jer u njemu nema materijala na engleskom jeziku, samo na turskom. Ta velelepna posveta danu turskog nacionalnog ponosa kao da se može obratiti isključivo Turcima – sa Zapadom ne ume da komunicira, što pokazuju i česte Erdoganove prepirke sa evropskim i američkim zvaničnicima.

Centralna manifestacija obeležavanja petogodišnjice pokušaja puča danas će se održati u predsedničkom kompleksu u Ankari, dok će se slaviti i nizom manifestacija u gradovima i univerzitetima širom Turske, kao i na prijemima u turskim ambasadama u svetu. Amine bi opet rekla: da se pokaže jedinstvo turskog naroda i države. Za neke je ono stvarno, drugi nisu sigurni da je to jedinstvo tako savršeno.

Alija Izetbegović rame uz rame sa Gandijem i Če Gevarom

U Muzeju sećanja na 15. juli je i izložba o istorijatu državnih udara u svetu i o istoriji kolonijalizma. Na jednom zidu su fotografije, kako se objašnjava, boraca za slobodu i protiv ugnjetavanja. Tu se, u društvu Kemala Ataturka, Mahatme Gandija, Če Gevare, Nelsona Mandele i Martina Lutera Kinga, našao i Alija Izetbegović, pokojni predsednik Bosne i Hercegovine. Pored njegove slike piše: „Svojim intelektualnim poreklom Alija Izetbegović, poznat i kao ’kralj mudraca’, osvojio je divljenje čitavog sveta svojim odnosom prema zločinima počinjenim protiv čovečanstva tokom raspada Jugoslavije. Borio se za to da muslimani u Bosni i svi ljudi vode dostojanstven život”.