Deponije – tempirane ekološke bombe

Smetlišta u Požarevcu, Kovinu, Smederevu, Kragujevcu, Staroj Pazovi… goreli su poslednjih mesec dana. Nesanitarne opštinske deponije jedan su od najvećih ekoloških problema u Srbiji. Prema podacima Agencija za zaštitu životne sredine, javna komunalna preduzeća u 111 opština odlažu oko 70 odsto smeća na 137 nesanitarnih deponija. Za veliki broj njih Strategija o upravljanju otpadom predvidela je zatvaranje. Ali kako još ne postoji izgrađen sistem regionalnih centara, lokalne deponije ostaju jedino rešenje. Mnoge su starije više od 50 godine – deponija u Vršcu koristi se od 1945, a 11 godina kasnije otvorena je u Bačkoj Palanci.

Višedecenijska upotreba dovela je do popunjenosti kapaciteta, a veliki problem je i nepostojanje sistema za odvođenje deponijskog gasa – tek je desetak deponija koje poseduje ovaj sistem. Zbog toga dolazi do požara, ali mogu se dogoditi i gori  scenariji poput eksplozije. Raniji izveštaji Agencije za zaštitu životne sredine beležili su prisustvo dima na oko 100 smetlišta. Najdrastičniji primer zabeležen je 2017. kada je deponija u Vinči gorela dva meseca.

– Nesanitarne deponije predstavljaju prave ekološke bombe sa kojih štetne materije bez ikakve barijere prodiru u podzemne vode i zemljište, a gas metan, koji nastaje raspadanjem, odlazi u atmosferu što prouzrokuje česte požare koji se teško gase. Staklo bačeno na deponije tokom toplih letnjih meseci pod dejstvom sunčeve svetlosti izaziva paljenja, a intenzivnim požarima doprinosi i opasan zapaljiv otpad iz domaćinstava – ambalaža od hemikalija, boja, lakova koja se zajedno sa svim drugim komunalnim otpadom odlaže na deponije – objašnjava za „Politiku” Kristina Cvejanov, ekspertkinja za upravljanje otpadom.

Oko 70 odsto aktivnih deponija čak nije predviđeno nikakvim prostorno-planskim dokumentima, nemaju urađenu studiju o proceni uticaja na životnu sredinu, niti potrebne dozvole. Mnogi meštani žive u neposrednoj blizini otpada, pa se u polovini slučajeva smeće odlaže na mestima koja su manje od kilometra udaljena od naselja. Ima ih i u poplavnom području – 29 nesanitarnih deponija je u blizini reka ili jezera. Rešenje ovog velikog problema nalazi se, prema računici Fiskalnog saveta, u 300 do 350 miliona evra – toliko bi trebalo država da obezbedi za zatvaranje i sanaciju postojećih deponija. Ali uređenje ovog pitanja ne bi pogodilo samo državnu kasu, već i budžete građana.

– Ključni razlog što do sada nisu postignuti ambiciozniji rezultati u zatvaranju nesanitarnih i otvaranju sanitarnih deponija na kojima bi otpad fizičkim barijerama bio izolovan od uticaja podzemnih voda, a metan se izvlačio i dalje prerađivao, jeste što ovakav sistem prouzrokuje i veće troškove za same građane – korisnike komunalnih usluga. Zbog toga su proteklih godina lokalne samouprave nevoljno pristupale formiranju regiona. Postojeći sistem nekontrolisanog i nesankcionisanog odlaganja otpada na nesanitarne deponije je najjeftiniji vid upravljanja otpadom, ali zato najskuplji kad je reč o ceni koju Srbija plaća zdravljem građana i stanjem životne sredine. Evropska unija je zakonom zabranila odlaganje otpada na nesanitarne deponije, a mnoge države članice uvele su takse za deponovanje kako bi destimulisale odlaganje otpada koji se može reciklirati ili iskoristiti za dobijanje energije – pojašnjava naša sagovornica.

Kako u Srbiji deponovanje najmanje košta, čak  98 odsto ukupnog otpada završi u životnoj sredini. Naša sagovornica podseća na poražavajuću činjenicu koju je objavila Agencija za životnu sredinu – od 2012. do 2019. na deponije odloženo je čak 136.748 tona opasnog otpada. Razlog tome je što u našoj zemlji ne postoji postrojenje za tretman opasnog otpada, a izvoz u Evropsku uniju je skup.

– Prema analizama koje su radili eksperti „Grin Lupa” u komunalnom otpadu koje se svake godine odloži na deponije u Srbiji, nalazi se oko 300.000 tona pogodnog za reciklažu, i još 350.000 tona otpada koji se može iskoristiti za dobijanje energije, od čega je gotovo polovina nereciklabilna plastika. Tako da deponovanjem ne samo što zagađujemo životnu sredinu već traćimo i resurse dragocene za prelazak na cirkularnu ekonomiju – pojašnjava Kristina Cvejanov i dodaje da nadu kako će ove štetne prakse biti prekinute bude najave Ministarstva životne sredine da će se uskoro krenuti u izgradnju pet regionalnih centara. Oni će biti finansirani sredstvima evropskih banaka i Ministarstva građevine, saobraćaja i infrastrukture, koje je zaduženo za izgradnju još četiri regionalna centra u okviru projekta „Čista Srbija”, a koji se finansira iz kineskog kredita.

Ništa manji ekološki problem nisu ni divlje deponije. Prema procenama ima ih oko 3.500. Njih ne kontrolišu javna komunalna preduzeća, a smatra se da tu završava oko 20 odsto komunalnog otpada. Kakvo je stanje na ovim deponijama svedoči izveštaj o upravljanju otpadom od 2011. do 2019. godine koji je izradila Agencija za zaštitu životne sredine. Iako nisu sve lokalne samouprave dostavile podatke, u 131 gradu i opštinama nalazi se 2.305 divljih deponija. U 2019. godini na 1.396 lokacija čišćenje nije obavljeno nijednom, do deset puta čišćeno je 796 lokacija, a preko 20 puta čišćene su samo dve deponije.

Ministarstvo ekologije ove godine će kroz konkurse 75 miliona dinara dodeliti opštinama i gradovima za prevenciju nelegalnog odlaganja i uklanjanje otpada. Međutim, za potpuno uklanjanje divljih deponija, potrebno je daleko više novca – oko deset miliona evra.