Beli luk za antivaksere

Sada je jasno, virus nije suzbijen. Na jesen se može očekivati novi talas zaraze i povratak u „nenormalnost”. Prošle godine sve oči su bile uprte u farmaceutsku industriju i njenu sposobnost da isporuči vakcinu koja bi suzbila širenje virusa. Ne samo jedna, pojavilo se mnoštvo vakcina koje su manje-više podjednako uspešne u prevenciji fatalnih ishoda bolesti. Kao i svaki lek i one imaju određene kontraindikacije u granicama očekivanih okvira. Uprkos tome proces imunizacije je zakazao i nije dosegao onaj nivo koji epidemiolozi smatraju potrebnim za suzbijanje epidemije.

Razlog je nesumnjivo delovanje antivakcinaškog pokreta o čijem postojanju i sve organizovanijoj aktivnosti sada više nema dileme. O tome svedoče različiti sadržaji koji se šire društvenim mrežama u kojima se, naizgled spontano, propagiraju antivakcinaške ideje, kao i sve otresitiji stav pripadnika i simpatizera ovog pokreta.

Da bi se razumeo antivakcinaški pokret potrebno je poći od znanih karakteristika svih društvenih pokreta. Pre svega, njihovo rodno tlo je u osećanju ljudi da gube kontrolu nad sopstvenim životom. Iznenadna pojava virusa i njegovo globalno širenje stvorilo je upravo tu situaciju. Razumljiv izostanak nedvosmislenog naučnog odgovora otvorio je prostor za pojavu teorija zavere koje su, na sebi svojstven način, dale kakav-takav misaoni orijentir nestrpljivim i uplašenim ljudima za snalaženje u novoj situaciji.

Pojava vakcina otvorila je novi prostor u kome se ljudi osećaju nesigurno jer su njihova neočekivano brza proizvodnja i različito delovanje, takođe, nerazumljivi i izmiču ličnoj kontroli. Poverenje u ekspertsko znanje – inače poljuljano u proteklih par decenija – kao i gubitak svesti o javnom interesu sada su se javili kao ključni problemi. Beli luk i vradžbine tipa ”pu-pu, daleko bilo” postali su realna alternativa vakcinama, a svest da samo kolektivnim angažovanjem zaraza može biti zaustavljena ustuknula je pred individualnim strategijama zakopavanja glave u pesak.

Za antivakcinaše problem nije virus nego vakcina. Virus, čak i kada se priznaje njegovo postojanje, ostavlja poznate posledice, a u malom procentu slučajeva smrt. Sa druge strane, delovanje vakcina je nepoznato pa je samim tim i spektar mogućih katastrofalnih posledica mnogo širi. Na mlade posebno utiču, ničim potvrđene, glasine o sterilitetu – mada je do skora glavni problem bila kontracepcija.

Antivakcinaši se prema sopstvenim tvrdnjama zalažu za slobodu čoveka da sam razmišlja i bude skeptičan prema onome što serviraju krizni štabovi, mediji, država, farmaceutske kuće i ukupan javni establišment. U tom kontekstu sebe vide kao pokret otpora koji širi i štiti prava i slobodu pojedinaca uprkos pritiscima koje zbog toga trpi.

Upravo to i jeste ključni paradoks u vezi sa antivakcinaškim pokretom. Mada njegovi protagonisti slove za konzervativce, oni istovremeno nastupaju sa liberalnim, pa čak i anarhističkim idejama. Izgleda da pojam populizam, koji su liberali nekritički koristili za demonizaciju svojih ideoloških rivala, sasvim odgovara antivakcinaškom pokretu koji legitimitet crpi iz suprotstavljanja establišmentu.

Drugi paradoks je što antivakcinaši svojim delovanjem skreću vodu na vodenicu svojih prirodnih ideoloških neprijatelja – neoliberala i anarhista. Nedovoljna imunizacija jednima pomaže tako što oslobađa zdravstveni i penzioni sistem od izdataka za stare i bolesne, a drugima što potkopava inače urušen autoritet države.

Ovakvi paradoksi nisu retkost kod samoniklih pokreta bez jasne vizije i smislenog cilja. Navikli smo da o pokretima razmišljamo kao o revolucionarnim, dobro rukovođenim artikulacijama kolektivne energije. Međutim, pokreti poput antivakcinaškog spadaju u reakcionarnu kategoriju, kojima se na čelo stavljaju samozvani izbavitelji. Njihov cilj nije izgradnja alternativnog poretka već zaštita postojećih praksi, vrednosti i dobara. U tom smislu, oni su neartikulisani jer ih određuje samo slabašna samoidentifikacija i maglovito definisan neprijatelj.

To, međutim, ne znači da šteta koju mogu da načine poretku ne može biti ozbiljna. Njihova destruktivna snaga ugrožava poželjne društvene ciljeve – u ovom slučaju imunizaciju, i time čini štetu zdravstvenom, socijalnom i ekonomskom sistemu i javnom interesu šta god on značio.

Pokazalo se da javna medijska kampanja i ubeđivanje nisu bili dovoljni da utiču na neodlučne. Represivne mere i opšta obavezna vakcinacija verovatno bi izazvale revolt i radikalizovali simpatizere ovog pokreta. Stimulativne mere kao što su finansijske nagrade nisu dale očekivane rezultate. Ostaju, stoga, selektivne mere koje podrazumevaju da bi za određene kategorije stanovništva, pre svega, zaposlene u zdravstvenom, ali i ukupnom javnom sektoru vakcinacija trebalo da postane preduslov za obavljanje delatnosti. Pod uslovom da ne krše ustavne slobode, organizatori javnih skupova i događaja morali bi da otežaju i onemoguće neopravdano nevakcinisanima da koriste privilegije kao što je prisustvo određenim događajima ili korišćenje određenih resursa. Uostalom države to već i rade kada postavljaju uslove za ulazak u zemlju.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu