Država, restitucija i stari ljudi

Posle čekanja od dvadeset godina i primanja rešenja o iznosu restitucije od agencije, mnogo je dodatnih koraka koje primalac („korisnik”) mora da učini. Agencija ga ne moli, nego mu „nalaže” da u roku od dve sedmice Ministarstvu finansija u Ulici kneza Miloša podnese sledeće: 1. dinarski račun, koji bi bio otvoren da bi mu komično mala suma u evrima bila položena u dinarima; 2. račun u Centralnom registru kod neke brokerske kuće koja je član tog registra; 3. devizni račun u nekoj domaćoj banci za isplaćivanje državnih obveznica tokom nekih dvanaest godina – te obveznice nisu još ni odštampane.

Tada će „korisnik restitucije”, kome je ovih dana 96 godina, saznati sledeće: Mnoge strane banke, uključujući jednu veliku u italijanskom vlasništvu, ne otvaraju račune za svrhu navedenu pod tačkama 1. i 3, mada telefonom mogu reći suprotno. U Prokuplju, Požarevcu i Somboru, na primer, ne postoje brokeri koji su članovi Centralnog registra i Beogradske berze. Neke domaće banke, ali ne i velika bivša „državna”, mogu, ako se umilostive, i samo u nekim ekspoziturama, da otvore račune za svrhu navedenu pod tačkama 1. i 3. A pred filijalama ovih banaka, ne zbog restitucije, već zbog svojih maleckih penzija, pod ubitačnim julskim suncem, protežu se redovi starih ljudi koji čekaju po sat ili dva. Saznaće „korisnici” i da će u jednoj od ovih banaka plaćati 250 dinara mesečno za dinarski račun koji im je nepotreban dok se minimalan novac od restitucije, ko zna kada, ne uplati. Štaviše, mnogi stariji ljudi će se začuditi s kojom bezobzirnošću ih tretiraju u nekima od ovih banaka.

A kako je sve to ako vam je država, kojoj je ova sadašnja pravni naslednik, pre 75 godina otela privatnu svojinu u Negotinu ili Prokuplju? Kako tamo doći do bankarskih i brokerskih računa? Sasvim je jasno šta država želi, kao i svih proteklih decenija. Svi ti starci će postepeno umirati. Samo neki će imati naslednike. Da ih imenuju, to će ih pred smrt mnogo koštati posredstvom advokata.

Lazar Branković,
Beograd