Ekonomski rast na tuđim osnovama

Kad naši državni čelnici govore o ekonomskom napretku nepoznatom u novijoj istoriji Srbije, a bogami i Evrope, a o tome stalno govore,  čoveku pada na pamet pomisao, da se to sve radi iz straha od stvarnosti, a naročito nadolazeće stvarnosti, koju mogu samo da naslute dobro upućeni. A u takve sigurno spadaju i naši državni čelnici, bez obzira na to što svakodnevnim optimističkim izjavama isključuju negativan scenario.

Ključna reč stalnog monologa o ekonomskom napretku jeste bruto domaći proizvod ili skraćeno BDP, koji, uzgred rečeno, vrednosno predstavlja zbir novostvorene vrednosti (NV)  u toku godine, uvećan za indirektne poreze (PDV i akcize) i predstavlja deo bruto vrednosti (BV) stvorenih proizvoda i usluga u toku godine.

U moru informacija o mogućem ovogodišnjem rastu BDP-a čak od sedam odsto, predsednik nam najavljuje ovogodišnji BDP od 51 milijardu evra, koliki, kaže,   Srbija nije nikad imala. Sasvim tačno, samo je problem što je taj BDP veći od onog iz 1989. godine, jedva za nekih desetak odsto. Dakle, trebalo nam je skoro dvadeset godina da realno nadoknadimo gubitak BDP-a u poslednjoj deceniji prethodnog veka. Upravo, naš osnovni ekonomski problem jeste ekstremno mali BDP, apsolutno i u odnosu na angažovane kapacitete, broj stanovnika i broj zaposlenih koji ga stvaraju, a takođe i u odnosu na bruto vrednost stvorenih proizvoda i usluga, zbog ogromnog uvoznog sadržaja u bruto vrednosti stvorenih proizvoda i usluga.  Prema tome sadašnja vrednost BDP-a je apsolutno neuporediva vrednost sa zemljama s kojim se, u poslednje vreme, nekritički poredimo, i nije vrednost za bilo kakvu pohvalu. Naprotiv.

Mala vrednost BDP-a je, nužno, uslovila politiku raspodele, izvore finansiranja investicija i tok ukupnih ekonomskih kretanja. Naprosto, iz malog BDP-a se ne može sve namiriti. Nešto mora da trpi, ili tekući život ili budućnost, tj. investicije. I prethodna vlast, a ova naročito, s obzirom na to da im je vladavina zasnovana na populizmu, opredelila se za tekući život.

Prethodna je 2008. i 2009. godine, faktički na početku svetske ekonomske krize, zaista, podigla penzije bez realnog pokrića, zbog čega ih je ova vlast optužila da su zemlju doveli pred bankrot, iako je i deficit budžeta i iznos javnog duga u momentu preuzimanja vlasti bio znatno manji nego neku godinu kasnije.

Bez investicija se ne može, bez obzira na malu kasu i nepostojanje institucionalnih i sistemskih uslova za zadovoljavajuće javne i privatne domaće investicije. I naravno, kad nema domaće akumulacije, tu je višak stranog kapitala za privredne investicije i strani krediti za javne investicije. Strane privatne investicije dolaze pod uslovima koje ne mogu ni u snovima obezbediti u drugim relevantnim državama, uz, ne retko, nepoštovanje ekoloških i socijalnih standarda, nudeći, pritom, nekvalitetno i nesigurno zaposlenje koje je, zajedno sa aktuelnom kadrovskom (partijskom) politikom zapošljavanja na državnim poslovima, više nego jasna poruka svima koji mogu i žele da svoje usluge ponude poslodavcima u razvijenim ekonomijama.

Javne investicije idu na teret tekućeg budžetskog deficita i iz stranih kredita, a grade se, uglavnom, po principu – čije pare njegovi i izvođači, pa je i pored ogromnih javnih investicija poslednjih godina, njihov doprinos domaćem BDP-u nesrazmeran, a rizici isplativosti tih infrastrukturnih investicija, troškovi servisiranja dugova i troškovi održavanja puteva i pruga, iz godine u godinu sve veći.

Neizbežna posledica. Neprestano raste deo BDP-a koji pripada stranom kapitalu po osnovu akumuliranih investicionih ulaganja i kredita, raste deficit kvalitetne radne snage, što zbog emigracije, što zbog negativne demografije, raste zavisnost ekonomije od priliva deviza po osnovu stranih investicija i doznaka iz inostranstva, a smanjuje suverenost države u vođenju razvojne i ekonomske politike, i dr. Malo li je za ozbiljnu zabrinutost našom stvarnošću. Ipak,  zahvaljujući veštini veličanja postignutog, još mnogi veruju da smo na dobrom putu.

Ekonomista