Zašto je kasnio nemački napad na SSSR

Ove godine obeležena je osamdesetogodišnjica napada fašističke Nemačke na Sovjetski Savez. Taj napad izvršen je 22. juna 1941. godine i kasnio je oko pet sedmica u odnosu na prvobitni plan o datumu napada. U vezi s ovim postoje različita objašnjenja, ali je nepobitna činjenica da je napad Nemačke na Jugoslaviju izvršen 6. aprila 1941. godine. A usledio je kao Hitlerova odmazda zbog toga što je Srbija spontanim demonstracijama – ne samo u Beogradu, već i u drugim gradovima – protestovala zbog pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, 25. marta 1941.

Objašnjenje odlaganja napada Nemačke na Sovjetski Savez dao je feldmaršal Fridrih Paulus u svojoj izjavi sovjetskoj vladi 9. januara 1946. godine, u kojoj tvrdi da je bio od početka upoznat s planom napada na Sovjetski Savez i da je lično učestvovao u razradi tog plana. Prema izjavi Paulusa, taj plan je predstavljao najčistiju agresiju kojom je trebalo uništiti Sovjetski Savez i njegovo stanovništvo. Plan je predviđao da napad bude sredinom maja. General Jodl je tada izjavio: „Za tri nedelje od napada ta kuća od karata će biti razvaljena.” Međutim, napad na Jugoslaviju izmenio je direktivu o početku ostvarenja plana „Barbarosa”, jer za napad na SSSR iz Rumunije nije bilo dovoljno vojske, koja je prebačena na Jugoslaviju. „Od 22. juna 1941. godine nama je dat kurs za uništavanje i pustošenje sovjetske zemlje”, izjavio je pored ostalog Paulus, čija izjava je u celosti pročitana na suđenju najodgovornijim Hitlerovim zločincima u Nirnbergu.

Sovjetski Savez je u Otadžbinskom ratu, po cenu ogromnih žrtava, uspeo da pobedi fašističku Nemačku, da oslobodi ne samo svoju zemlju, nego i Evropu. Procenjuje se da je bilo 25–27 miliona ljudskih žrtava. Zbog toga se 22. jun u Rusiji obeležava kao Dan slave i tuge.

Podatke za ovaj tekst preuzeo sam iz knjige S. T. Kuzmina „Sroku davnosti ne podležit” (Ne zastareva). Književnik Grigorij Baklanov u svom delu „Zauvek dvadesetogodišnjaci” navodi zapanjujući podatak: „U našem pokolenju od svakih stotinu koji su otišli u rat, iz rata su se vratila najviše trojica.”

Grandiozna pobeda nad Nemačkom izvedena je pod rukovodstvom Staljina. Od 2006. godine on se u Rusiji izučava u udžbenicima. Izjave Hruščova o ponašanju Staljina kad je počeo rat su izmišljotina. Dovoljno je pročitati memoare Žukova da se vidi da Staljin od noći 21. juna, kad su ga probudili, pa do kraja rata, nikad nije prestao da rukovodi zemljom, ne samo u ratu, nego i kad je reč o rukovođenju privrednim ministrima, članovima Politbiroa. U knjizi „Generalisimus“ Vladimira Karpova, heroja Sovjetskog Saveza zbog zasluga u ratu i velikog pisca, navodi se koliko je svojih vojnih i civilnih saradnika primio u Kremlju od 21. do 28. juna, s tačnim redosledom i vremenom trajanja sastanaka kod Staljina. Pored toga, Staljin je u komunističkom pokretu potpuno rehabilitovan.

Borislav Stevanović,
Novi Beograd