Sačuvano od zaborava

Na Petrovdan ove godine navršilo se 80 godina od kada su iz Starčevice proterani Srbi. Toga dana na Banjalučkom polju postavljeni su marveni vagoni, a na polje su dovedene cele porodice – Antonić, Savatić, Čolić, Bajić, Jovanović, Malinović, Bilanović, i druge iz Banjaluke. Bila je tu i moja majka s nas troje dece. Moj otac Simo Antonić, zarobljen kao rezervista kraljeve vojske, odveden je u logor u Nemačkoj, gde je ostao četiri godine.

Kada smo se ukrcali u marveni voz, povezli su nas prema Sunji, tačnije u Sisak, u poznati logor Caprag. Tu smo proveli šest teških nedelja. Vladale su velike vrućine, nije bilo dovoljno hrane, a nismo mogli ni da se okupamo niti da operemo veš.

Zatim su nas ponovo ukrcali u marvene vagone pa je voz krenuo u Zemun, koji je tada bio pod vlašću NDH. Nakon nekoliko dana pregovora krenuli smo u Topčider. Tamo smo se nakon dužeg vremena konačno okupali, a dobili smo i garderobu i mnogo hleba i mleka za nas decu. Naše putovanje nastavilo se do logora „Crveni krst” u Nišu.

Moja majka smeštena je u kuću porodice Đorđević u Tešici. Ova porodica – Vojislav i njegova supruga Boska – prihvatila nas je kao najrođenije. Njihove dve ćerke Danče i Ljupče, nešto starije od nas, bile su nam kao sestre. A veliku pomoć imali smo i od tadašnje vlasti.

U to vreme česti su bili napadi Bugara, koji su činili velika nedela, pljačkali i otimali. Doživeli smo i bombardovanje savezničkih aviona, koji su nekoliko puta bacali bombe i blizu Tešice, a najteže je bilo na Uskrs 1944. godine.

Po oslobođenju Jugoslavije vratili smo se u Banjaluku, u rodnu Starčevicu. Kuće su nam bile oštećene jer su u njima za vreme našeg odsustva boravili muhadžeri. Vratio se i otac. On je bio tesar, a kad je popravio kuću nastao je za nas novi život. Ja sam završio remenarski zanat, kojim se i danas bavim, oženio sam se i dobio dve ćerke. Obe su završile medicinski fakultet, osnovale svoje porodice i ponosim se njima.

S porodicom Đorđević održavam kontakte, a nekoliko puta sam im odlazio i u posetu. Želja mi je da ove godine ponovo odem tamo i upalim sveću za sve njih – Vojislava, Bosku, Ljupče i Danče.

Vojislav Antonić,
Starčevica, Banjaluka