Nada postoji i kada si na dijalizi
(Фото: лична архива)
Aleksandar Saša Davidović, pacijent na dijalizi
Imam 37 godina i na dijalizi sam od 2012. godine. Tačno pre pet godina, pre početka lečenja hemodijalizama, došao sam u Klinički centar Niš radi operativnog formiranja AV fistule. Doktorka je pokušala da mi operacijom napravi AV fistulu, na tipičnom mestu, na levoj podlaktici, pored zgloba sa šakom, kako oni kažu „levo radijalno”. Uradila je to bez prethodnog snimanja krvnih sudova kolor-doplerom. Protoke i obim krvnih sudova doktorka je proveravala palpacijom. Fistula, naravno, nije uspela. Radila je pola sata i stala. Morao sam da primim CVK (centralni venski kateter) u vrat, s desne strane, jer su mi vrednosti ureje i kreatinina već bile jako visoke i bio sam u acidozi srednjeg stepena.
U toku dijaliznih tretmana obično sam kao antikogulant primao heparin, ali u toku 2014. godine odjednom je nestalo heparina i cela klinika je primala fraksiparin (fraksiparin, naravno, dijalizni bolesnici obično nikad ne primaju jer je dužeg delovanja, a i mnogo je skuplji, pa smo ga dobijali verovatno zbog „štednje”). Taj 15. decembar 2014. nikada neću zaboraviti. Došao sam na HD i pre tretmana sam se požalio sestri na bolove u predelu fistule. Pipanjem smo utvrdili da ista ne radi, da je stala. Otišao sam do sobnog lekara i rekao sam mu za „problem”.
Umesto da me pošalje da snimim ruku i da pozove doktora, jer sam već od četvrtka bez dijalize, on me je samo ohrabrio i rekao: „Ne sekiraj se, naša doktorka Sneža je maher za te trombove, ne sekiraj se, idi kući i dođi u ponedeljak.” Ja naravno, neiskusan, poslušao sam savet lekara. Tada nisam znao da što se duže čeka na intervenciju šanse da će operacija uspeti su sve manje, jer se tromb organizuje, učvršćuje, i sve ga je teže ukloniti. Otišao sam kući spokojan, da čekam ponedeljak.
U ponedeljak ujutru sam se javio doktorki, ona naravno, opet bez snimanja, svojom oprobanom metodom palpacijom, utvrđuje mesto gde je tromb i kaže: „Lezi, brzo ćemo mi to da sredimo.” Kada sam ustao sa operacionog stola, imao sam zanimljiv prizor: leva ruka mi je skroz isečena, na četiri mesta imao sam tri mala reza i jedan veliki, ruka mi je presečena skoro na pola… Pitam doktorku šta je ovo? Ona mi je rekla: „Nemaš krvne sudove, stavila sam ti protezu, tj. graft dužine 20 centimetara, ne sekiraj se, to će sutra ujutru odmah da se bode.”
Vratio sam se da sačekam to jutro, da vidimo šta će da bude, jer već četvrti dan sam bez dijalize. Došlo je i to jutro i sestre su, naravno, odbile da bodu tu ruku jer je ona u toku noći natekla i uvećala se duplo.
Sestre su rekle: „Sačekaj do sutra da se ruka malo smiri, pa ćemo sutra po podne… Do sutra je ruka još više otekla i u toku noći sam imao strašne bolove, nepodnošljive.
Peti dan sam bio bez dijalize. I šesti. I sedmi. Tada me šalju me na plasiranje CVK katetera na desnu stranu vrata. Posle „plasiranja” katetera počeo sam da krvarim iz ubodnog mesta, tokom cele dijalize krv mi se slivala niz leđa, sestre su mi to povremeno brisale.
Loše plasirani graft je imao segmentnu trombozu i na nekim mestima uopšte nije bilo mogućnosti da se punktira. Počeo je pakao. Tražio sam uput za Beograd, na VMA, i jedva ga dobio. U toku noći sam krenuo na VMA u Beograd, i to autobusom. Nisam primljen na odeljenje vaskularne hirurgije jer nisam imao zakazan termin.
Otišao sam u hitnu službu i primio me je dežurni vaskularni hirurg, koji mi je uradio analize. Ujedno mi je obavljena i dijaliza.
Na VMA sam proveo 24 dana čekajući na red za fistulu.
Nema šta, radi se po propisima: dopler krvnih sudova svakom pacijentu… Ali, tokom čekanja, tih 24 dana, nisam dobijao preparate gvožđa ni eritropoetina, jer sam civil, oni su samo zaduženi za vojne osiguranike. U toku čekanja od katetera na desnoj strani dobio sam sepsu, pa je isti morao biti izvađen i plasiran mi je novi, na levoj strani vrata. Krvna slika, hemoglobin 82, vraćen sam za Niš, ali sada u Nišu nema eritropoetina, nestašica…
Posle dva meseca fistula radi, ali sad u Nišu neće da mi je punktiraju.
I eto me ponovo na VMA. Još 20 dana hospitalizacije.
Desna ruka mi je snimana kolor-doplerom i davala je zadovoljavajuće parametre. Pokušane su dijalize kombinovanim pristupom, arterija igla, a vena kateter. Vraćen sam za Niš s preporukom da čekam, da će se fistula razviti. Fistula je stala ubrzo.
Mislio sam da ako je neko dijalizni bolesnik, to ne mora da znači da je otpisan i da svi mogu da ga puste niz vodu… To sam mislio… A sad znam da je to istina. U Nišu, od kada su počeli da rade fistule na vaskularnoj hirurgiji, evo ja čekam već mesec dana… Imao sam posao i izgubio sam ga jer nisam mogao s kateterom u vratu da radim bilo kakav posao. Nisam mogao više da obijam pragove lekarskih kancelarija i da molim za usluge koje su im u opisu radnih mesta i za koje primaju redovnu platu, koja nije ni toliko mala. Više nisam imao snage da se borim jer je i borba besmislena…
Pošto u Nišu nakon osam i po meseci nisam mogao da dođem na red za fistulu, odlučio sam da odem privatno u Ćupriju u kliniku „Medikus” kod dr Joce Delića da pokušamo da rešimo problem. Uradio sam sve kako mi je lekar naložio. Intervencija kreiranja AV pristupa je prošla bez problema i za nekih 40 minuta bilo je sve gotovo. Nisam mogao da verujem. Odradio sam i preglede za kadaveričnu transplantaciju i nalazim se na listi čekanja potencijalnih primalaca organa. Sada sam penzioner i dalje se dijaliziram u KC Niš. I čekam da vidim šta će da bude dalje. Nada uvek postoji…