Svet kao ogromna traktorska prikolica

PRVI ROMAN O OLUJI
„Od Ognjene do Blage Marije”, novi je roman Jovana Radulovića, našeg poznatog pripovedača, romansijera, dramskog pisca, scenariste, sada upravnika Biblioteke grada Beograda. To je, inače, prvi roman koji opisuje događaje o vojnoj akciji „Oluja”, koju je hrvatska država sprovela u leto 1995. godine, a čiji je ishod bio progon celokupnog srpskog stanovništva sa prostora Kninske krajine. Knjigu je objavio „Evro-Giunti” iz Beograda, i ovaj izdavač naglašava da se upravo od Jovana Radulovića, pisca koji stvara tri decenije, i očekivalo da napiše takav roman, jer je u svojim ranijim delima ovekovečio sudbinu srpskog naroda s tih prostora. Radulović je autor knjiga pripovedaka „Ilinštak”, „Golubnjača”, „Dalje od oltara”, „Golubnjača i druge pripovijetke”, „U Islamu Grčkom” i drugih; romana „Braća po materi”, „Prošao život”; drama „Golubnjača” i „Učitelj Dositej”; dokumentarno-proznih i esejističkih zapisa, radio drama, kao i televizijskih i filmskih scenarija. Dobitnik je Andrićeve, Oktobarske, nagrade „Isidora Sekulić”, zatim nagrada „Bora Stanković”, „Branko Ćopić” i drugih.

Zašto ste baš sada napisali i objavili roman o vojnoj akciji „Oluja”?

Vreme „Oluje” i izgona čitavog jednog naroda, a ja sam bio ne samo savremenik, već i neka vrsta učesnika u tim događajima, za mene je bila neizbežna tema. Kao što pre trideset godina nisam mogao da ne napišem „Golubnjaču”, ili kao što nisam mogao da preskočim teme svojih romana „Braća po materi” i „Prošao život”. Tema mog novog romana „Od Ognjene do Blage Marije” strašna je, i može pisca izuzetno da zavara, da ga umori. Zbog toga se skoro trinaest godina od „Oluje” nisam usuđivao da o tome „ozbiljnije” pišem. Od Radio-televizije Srbije dobio sam ponudu da 2001. godine pravim scenario za seriju povodom pomenutih događaja. To sam i uradio. Međutim, punih je šest godina kako sam Televiziji predao tekst, i kako se snimanje odlaže, sa obrazloženjem da nedostaju materijalna sredstva za njenu realizaciju. Zatim mi se prirodno nametnula ideja da od dela tog materijala napravim roman, koji sam napisao skoro u jednom dahu.  

Zašto se nijedan poznati pisac, pre Vas, nije pozabavio ovom temom?

Pišući ovu knjigu, koristio sam obimnu građu, novinske članke, uspomene ljudi, sa različitih mesta, uobličavao sam i prepravljao. Primetio sam da je, za razliku od Beograda, u Zagrebu objavljeno nekoliko objektivnih studija, čak i jedna doktorska disertacija, o oružanoj pobuni Srba u Hrvatskoj. Pronašao sam i dosta pesama i ličnih svedočanstava o tim događajima. Dakle, ljudi su osećali potrebu da pišu o tome što im se dešavalo, a možda sam ja prvi među književnicima otvorio tu ozbiljnu romanesknu temu.  

Koliko ste „Golubnjačom” nagovestili ovu knjigu, ali i stvarnost devedesetih godina? Da li ste sada namerno neke likove imenovali isto kao u „Golubnjači”?

Namerno sam ponovio imena nekih likova iz „Golubnjače”, iako su oni sasvim drugačiji u ovom novom romanu. Naravno da ono što se desilo nisam mogao ni da zamislim, čak ni u nekom najgorem košmaru. Nikada nisam stvarno prihvatio tu priču o piscima prorocima. Singer je govorio: da biste napisali knjigu o nečemu, morate biti ubeđeni da ste baš vi taj koji o tome jedino može pisati.

Koliko u Vašem romanu ima dokumentarnog, onoga sa čim smo se suočavali u devedesetim godinama, a koliko one iracionalne i iskonske borbe dobra i zla?

Kao pisac možda više naglašavam loše i mračne strane našeg naroda. Jedan kaluđer u romanu, idući kroz Bosnu, nailazi na mladiće koji svom narodu prodaju vodu. Osećam da veliki događaji pokreću ljudsku težnju ka samoodržanju, i tada se brišu etičke granice i nestaje urođeni moral i patrijarhalnost. Moja junakinja, bolničarka Kaja, kada se nađe pred ulaskom u Srbiju, kaže: „Da li smo mi deo taloga u koji se utapamo, ili smo mi sami taj talog?” Moji junaci osećaju tu iskorenjenost, i da više neće biti to što su. Moj junak, profesor istorije, sanja da će negde kupiti neki otok i da će na njemu naseliti svoj narod, a kaže i to da ako ga puste u Beograd, kupiće buket ruža i odneti na grob Miloša Crnjanskog, izgovarajući poslednje rečenice iz „Seoba”. Poredi svoj svet sa jednom ogromnom traktorskom prikolicom, nalik na Čičikovljevu trojku, kojom je po Rusiji išao i kupovao mrtve duše. Istorijska dešavanja uporedio sam sa drevnom igrom, balote ili boće, meni dobro poznatom iz detinjstva, a koja se igrala još od starog Rima. Profesor sve vidi kao jednu ogromnu i nedovršenu partiju balotanja, za koju ne veruje da je konačno izgubljena. 

Šta sugerišete naslovom romana?

Učinilo mi se da tu ima nečega zaista biblijskog, a čitava Biblija je u stradanjima i u progonima. Bilo mi je prirodno da između te dve svetiteljke, čiji praznici padaju usred najžešćeg leta, omeđim opisane događaje. Moji junaci govore o predodređenosti onoga što se desilo. To najstrašnije vidi se kada kanadski pukovnik prima izbegličku decu, i devojčicu koja ga ispred svih, na dobrom engleskom jeziku, moli da im omogući da sa roditeljima napuste mesto svoga rođenja. On tada zaključuje da je Knin postao jedna velika, prazna jama, u kojoj više nema smisla živeti.

Čini se da je jedan od glavnih motiva ovog romana politička izdaja: prikazali ste dve strane istog naroda, one koji su izdati, i beže, i one koji su izdali? 

Meni to nije bio cilj. Nisam hteo da pokažem kakvi su tamošnji ili ovdašnji Srbi, jednostavno sam pokazao da se jedan narod, ni bolji ni lošiji od nekog drugog, našao u nesrećnom trenutku na tom prostoru, bez pomoći i saveznika, sa puno neprijatelja, nedorastao tom iskušenju. Ishod je fatalan, i ne bežim od toga da pokažem da je cena koja se plaća previsoka.

Opisali ste i pobednički, hrvatski, tabor?

Kroz priču zarobljenika privremenih logora vidimo i tu suprotnu stranu, gde više nije cilj fizički uništiti neprijatelja, već ga najpre poniziti. Jedan od mučitelja formira hor domaćih životinja od nesrećnih zarobljenika. Ono što je najstrašnije, sve se to snima kamerom kao humoristični prizor, sa željom da se sačuva za budućnost i pokaže svojoj deci. To je nova vrsta ponosa zbog učinjenih zločina. Ali, knjigu nisam pisao zbog nekakvog obračuna ili branjenja svojih sunarodnika, već sam se trudio da budem nepristrastan pripovedač. Sve drugo bio bi pamflet.

Da li ovakva knjiga može da utiče na promenu slike o Srbima kao isključivim krivcima za ratove na Balkanu?

Mislim da knjiga ne može ništa da promeni, nemam više te iluzije. Nisam ovu knjigu pisao sa bilo kojom drugom namerom, osim estetske i književne. Tako ni likove nisam isticao prevashodno kao Srbe, već kao učesnike jednog strašnog istorijskog trenutka, kao ljude koji su, kako kaže jedan moj junak, „zreli za seobu”. Želeo bih da ovaj moj roman bude ocenjivan i čitan kao svako drugo prozno književno delo, koje govori o jednom važnom istorijskom događaju. Kada se igrala moja predstava „Golubnjača”, i pošto je dobila zastrašujuće kvalifikacije političkih foruma, morao sam posle izvesnog vremena da se izvinjavam nekim čitaocima i gledaocima zato što u njoj nisu našli ono što su mislili da će naći. Pisac se oseća strašno nelagodno kada se njegovo delo smesti u sferu koja nije književna ili pozorišna.  

-----------------------------------------------------------

Venčanje na obali Drine

Mislio sam da će ovakvu knjigu napisati neko na engleskom jeziku, da će biti objavljena možda u Kanadi ili Americi, da će njen pisac najverovatnije biti čovek koji je išao putem izbeglica, kao dete, i možda je od svega upamtio samo neke slike, ili kako su mu na putu kroz Bosnu noću ozeble noge. U nekoliko dana opisanih u knjizi težio sam da preko najrazličitijih likova ispričam priču. Moji junaci su profesor istorije, mlada bolničarka i vojnik, kaluđer koji sa svojim magarcem ide prema Srbiji, neutralni posmatrač – pukovnik Lesli, Kanađanin, visoki oficir Unprofora, i policajac koji je bio u Legiji stranaca i posle dužeg vremena se vratio u svoj kraj. Događaji u knjizi se nižu onako kako bi ih kamera zabeležila. Roman se završava na obali Drine, na jednom šagalovsko-brojgelovskom čudnom venčanju, sugerišući da za dvoje mladih život ipak počinje.