Njen slučaj: Srbija kao kutija

IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA
Veoma sam počastvovana da me je Britanski savet odabrao kao jednog od „mladih lidera“, jer ja sebe zaista ne vidim u tom svetlu, kaže naša sagovornica Jelena Atanacković-Jeličić, jedna od učesnica projekta „Moj slučaj“, pod pokroviteljstvom Britanskog saveta, o čemu govori i istoimena knjiga Tatjane Dadić-Dinulović. Jelena Atanacković-Jeličić našla se u grupi mladih lidera kao jedan od najmlađih doktora arhitekture kod nas i autor projekta „Kutija“ o održivom razvoju u građenoj sredini. Ovih dana imenovana je za člana Gradskog veća za urbanizam i zaštitu životne sredine u gradskoj vladi Novog Sada. 

– Sigurna sam da ljudi sličnih nama koji smo učestvovali u projektu ima još puno, da ih je uvek bilo i da novi sigurno dolaze. Nadam se da će Britanski savet istrajati sa idejom ovakvog projekta, jer retka je prilika i podrška kakva je pružena svima nama, pa i timu s kojim sam projekat „Kutija“ direktno radila: Ivani i Bojani Miškeljin, Marku Todorovu, Emiru Hadžiahmetoviću i Stanislavu Grgi.

Kakva je Vaša generacija u celini. Mnogi kažu, apatična, bez iluzija, apolitična...?

Veoma je teško govoriti o generaciji kojoj i sami pripadate, jer je to sistem koji ne možete da sagledate objektivno. Čini mi se da nema boljih i gorih generacija, okolnosti su te koje se menjaju. U svakom slučaju, apatije je sve manje, u to sam sigurna, a iluzija je možda i bolje da nema puno, osim u onim sferama gde su one generator stvaranja, kao što su pozorište, film ili neke druge umetnosti, na primer.

Jedan od učesnika u projektu „Moj slučaj“, Branko Vučinić, kaže: Čoveku ne treba ostrvo, već jedro? Šta bi za Vas bilo to jedro? Da podsetimo, Vaša opsesija su obale.

Slažem se sa Brankom. U stvari, pošto smo već govorili o iluzijama, te metaforične obale su često samo iluzija, jedra su onaj instrument uz pomoć kojeg savladavamo svakodnevicu. Bez jedra obale ostaju nedostižne. Jedra su verovatno nada, različite želje i ambicije, jedan složeni splet emocija i mišljenja. Taj složeni splet je, na jedan potpuno drugi način, i ono što me je privuklo obalama. Istraživanje obala, po svojoj prirodi, jeste multidisciplinarno. Brojni se aspekti ovde prepliću: od arhitekture do biologije, od istorije do sociologije.

Moglo bi se čak reći da istraživanje obala nije samo prosto istraživanje još jedne teme urbanog razvoja i života, već polazište novog koncepta razvoja gradova: odnosno, revitalizacije obala nisu samo fizičke akcije u prostoru, već novi pogled na pitanje rešavanja brojnih problema savremenih urbanih konglomeracija. Obale, za mene, predstavljaju laboratoriju za istraživanje odnosa fizičke strukture i javnog života, odnosno, načina na koji se iskustvo života u gradu odražava na ljudske veze i čovekovu ličnost. Kako je pisao prof. Miloš Bobić, društvene energije grada, kreativnost, memorija, identitet – koji su toliko jasno prepoznatljivi u obalskim područjima – jesu plemenit način da se pojedinac-građanin zaštiti od puke stvarnosti, od „gradske arene”, a da i dalje ostane učesnik „gradske scene”.

Kad kažete kulturni identitet, misleći na Novi Sad, Sentu, Suboticu, na šta mislite? Koliko se on uklapa u širi identitet Balkana, Evrope, Istoka, Zapada...

Sa razvojem tehnologija i generalnim napretkom ljudske civilizacije, umesto nekadašnjih gradova-država, ili regionalnih (državnih, nacionalnih) mreža gradova, strukturisanih u određenim hijerarhijskim odnosima, danas se govori o globalnoj mreži gradova u otvorenoj tržišnoj trci. Velike političke konglomeracije (EU, SAD) razvile su znatan broj standarda i pravnu regulativu koja definiše budući razvoj gradskih morfologija u okvirima koncepta održivog razvoja, i koji su primenjivi na njihove uticajne teritorije. U okviru regulativa tih sistema insistira se, pre svega, na regionalnom identitetu, odnosno na istorijskom i kulturnom nasleđu kao okosnici održivog razvoja. Ovaj aspekt jasno govori da potencijali i perspektive razvoja nisu isključivo povezani sa stepenom ekonomske i političke moći. Kulturni identitet započinje od pojedinca. To je neprocenjivo nasleđe čiji smo svi mi prenosioci, u širokom spektru kultura kojima, na globalnom nivou, pripadamo i uz uvažavanje njihove raznolikosti.

Svoje tumačenje održivog razvoja u arhitekturi sveli ste na održivi razvoj pojedinca. Zašto je on najvažniji?

Upravo zbog činjenice da je održivi razvoj (ili održivost) postao veoma korišćen pojam u sferi građene sredine, interesovalo me je šta bi on značio ukoliko bismo ga primenili na nivo ličnosti. To je tema koja me je zaokupljala u svakodnevnom životu. Koliko ličnost može da se razvija u društvu koje je obojeno potrošnjom, a koje je globalno rašireno? I drugo pitanje, šta znači balans ekonomskog i duhovnog? Pretpostavljam da je odgovor različit za svakog pojedinca. Ipak, čini mi se da veoma često neodrživu potrošnju opravdavamo kupovinom „održivih“ proizvoda.

Lokalno i univerzalno u Vašem gradu, u budućnosti – naziv je projekta u kome ste učestvovali. Kako taj spoj izgleda? 

U svojoj knjizi Urban Development, E. A. Gutkind na jednom mestu kaže: „U osnovi, gradovi su svuda isti. Oni su komadi zemlje izdvojene iz okružujućeg prirodnog pejzaža. Oni izdvajaju čoveka iz neizbežnog ritma prirode, od koga seosko stanovništvo zavisi.” To je univerzalno. Lokalna je ona svakodnevica koju sam već spominjala, održivi razvoj, ovog puta, na nivou društva: kulturni identitet, urbana memorija, mentalne fotografije prostora u nekom vremenu koje svi nosimo kao gradivnu supstancu naših ličnosti.

Vaš projekat „Kutija“ nudi drugačiji pristup? Šta znači povratak na minimum, na suštinu?

(/slika2)Projekat je koncipiran u duhu principa Okamovog žileta, koji zapravo govori o umanjenju parametara tokom rešavanja nekog problema: entia non sunt multiplicanda praeter necessitatem. Jedno od najznačajnijih pitanja tokom izrade projekta bilo je: šta bi bio optimističan pogled na Srbiju danas? Kada smo uklonili sve parametre potrošačkog društva i kulture mas-medija, ostao je jednostavan, svakodnevni život kao odgovor na ovo pitanje. Život koji je ličan i iskren. A iskren je, nadam se, održiv.

Simbolizam kutije je prisutan u najrazličitijim civilizacijama Istoka i Zapada. Šta ta simbolika obuhvata i koji simbol je Vama lično najbliži?

U našem projektu, kutija je predstavljala samo geometrijsko telo ispunjeno sadržajem, neku vrstu „poklona“ ako mogu tako da kažem, s obzirom na činjenicu da je morala biti „otvorena“. S obzirom na to da je sadržaj bio tajnovit, često smo tokom izrade o njoj razmišljali kao o „kineskoj kutiji“. Njen oblik je jednostavan i rasprostranjen u brojnim kulturama – njen sadržaj je zato veoma lokalan i to je jukstapozicija koju smo pokušali da postignemo.