Od nauke do „gađanja pojmovima"

Članak pod naslovom „Gađanje pojmovima“ napisan je s pretenzijom da se nauka koja se bavi državom i društvom odbrani od degradacije do koje, po mišljenju autora, neizbežno dolazi kada se pojmovi koriste proizvoljno, kada se pojmovima „gađa“ (kako se to nekada govorilo, „frlja“), kada se ne uzima u obzir njihova „istorija i konkretno značenje“, te kada se pojmovi koriste kao „psovke“ ili „fatve“. Ovo ustajanje u odbranu nauke svakako treba pozdraviti. Autor ga, međutim, koristi u određene svrhe. Zaključak do kojeg se dolazi kada se teorijsko načelo kojim se autor rukovodi primeni na konkretan slučaj nedvosmisleno je istaknut. On se može sažeto iskazati u dva stava koji su neumoljivom naučnom analizom svedeni na apsurd: apsurdno je nazivati predsednika Tadića „diktatorom“ i „totalitarnim“, kao što je i „potpuno apsurdno Tadića porediti s Miloševićem devedesetih“.

Nama ovde nije namera da, poput autora pomenutog teksta, branimo bilo koga od „psovki“ i „fatvi“. Mi se čak nećemo poneti naučno (prema autorovoj definiciji nauke) i ostavićemo po strani „lične preferencije“, glumeći upravo nepristrasnost. Jedina stvar koju ćemo ovde braniti jeste sama nauka (makar naša odbrana i ne bila naučna). A ukoliko dobro odigramo našu ulogu, možda barem donekle povratimo i ugled glume.

Naime, ako se pažljivije pogleda način na koji naš autor prelazi s prvog na drugi od dva pomenuta zaključka, izvedena u tekstu, uočava se jedna upadljiva, hajde da tako kažemo, nepreciznost. Ona je, da budemo iskreni, toliko velika da ne samo da obesmišljava autorov napor (koji se sastoji upravo u tome da se naučni pojmovi odbrane od nepreciznosti), već i dovodi u pitanje njegovu iskrenost u zalaganju za „poštenje“ i „minimum profesionalizma i razboritosti“ koje „zahteva struka“, a ogleda se u sledećem. U prvom koraku se daju objašnjenja i pojmovna raščlanjavanja na osnovu kojih se izvodi opravdan zaključak da se pojmovi „diktatura“ i „totalitarizam“, ako za njih važi ono što autor tvrdi (u šta ovde nećemo ulaziti), ne mogu primeniti na predsednika Tadića. Međutim, u drugom koraku on dolazi do nečega što ne možemo okarakterisati drugačije nego kao upravo ono protiv čega je sam autor ustao. Naime, dolazi do gađanja (frljanja) pojmovima, koje je potpuno neprimereno tekstu prvenstveno pisanom protiv ove, inače, uzgred budi rečeno, sveprisutne pojave. Naravno, pojmovi kojima se autor frlja su pojmovi koji su rezervisani za „Miloševića devedesetih“ i to su pojmovi diktatora u nekom „neklasičnom smislu“ i totalitariste koji „nije do kraja realizovan“. Ovi pojmovi nisu definisani i raščlanjeni, već su uvedeni potpuno proizvoljno, kako bi omogućili nešto što inače nikako ne bi moglo da sledi iz sprovedene analize pojmova diktatora i totalitariste. Naprotiv, jedino što bi iz pomenute analize moglo da sledi jeste upravo opravdanost poređenja između Tadića i Miloševića, budući da ni jedan ni drugi ne odgovaraju svemu onome što je primereno analiziranim pojmovima, budući da ni za jednog od njih ne bi mogao da se primeni atribut „čistog totalitarizma“. Ono što ih čak čini još sličnijim jeste upravo to da su i na jednog i na drugog bacane i bacaju se „psovke“ i „fatve“ diktatorstva i totalitarizma. Ako bi se htelo da se napravi razlika između Miloševića i Tadića i da se odbaci kao „potpuno apsurdno“ bilo kakvo poređenje između njih, očigledno je da bi se morala naći neka druga differentia specifica, neko drugo načelo razlikovanja. Umesto toga, autor vadi kao kečeve iz rukava pojmove koje nije obrazložio i raščlanio, ali koji mu dozvoljavaju da dođe do željenog zaključka, makar i po cenu da baci fatvu i opsuje jednog, a sačuva i rehabilituje drugog političara. Tako nema nikakve neumoljive naučne analize toga šta uopšte znači biti diktator u neklasičnom smislu i totalitarista koji nije do kraja realizovan, ali saznajemo da je to upravo Milošević. I ne samo to. Isto tako nema objašnjenja zašto ovi čudni i neobrazloženi pojmovi, pod pretpostavkom da su primereni Miloševiću, ne bi mogli da se primene i na Tadića. Umesto toga, autor nas naprosto obaveštava da je to „potpuno apsurdno“.

Ako je u svemu ovome išta potpuno apsurdno, onda je to jedino samouverenost (dostojna jednog proroka ali ne i naučnog analitičara) s kojom se bez ikakvog obrazloženja izvlači pomenuti zaključak. Da je naš autor postupio trezvenije i sa manje pristrasnosti, da je pokušao da „odglumi“ naučnu neutralnost, on bi morao da napravi razliku između čistog i „prljavog“, odnosno nedovršenog, polu- i ne-baš-sasvim diktatora i totalitariste, te da dragog mu predsednika razlikuje kako od jednog (Hitler i Staljin), tako i od drugog (Milošević) modela. Ovako, ne samo da je ostala bojazan i senka delimičnog diktatora i totalitariste nad likom i delom predsednika Tadića, već i sumnja da se sam autor poslužio naukom u nenaučne svrhe, te da je iskoristio nauku tek kao povod da se i sam vine u visine „dežurnih analitičara“ i ispeva još jedan nimalo naučni ali sasvim „bogougodni ditiramb političkom prijatelju“. Sa druge strane, ostaje nam da se nadamo kako je ipak u pitanju samo nemar i greška u zaključivanju, koje će javnost uočiti a autor svakako priznati, ukoliko mu je nauka važnija od apologije političkih prijatelja.

Doktorand filozofije, Bazel