Odlazak dobrog duha Afrike

Od sredine pedesetih do poznih osamdesetih prošlog veka u Africi su bile dobre godine za Jugoslaviju, državu, privredu i njene građane. Politike mira, modernizacije, nesvrstanosti, i za Afriku posebno važno, antikolonijalizma, koje su oličavali Jugoslavija i Josip Broz Tito, primane su izuzetno srdačno na tek oslobođenom i privredno najnerazvijenijem kontinentu.

Na to doba danas zanemareno i uveliko zaboravljeno podsetio je nedavni tužni događaj. Prvi predsednik Zambije dr Kenet Dejvid Kaunda, poslednji iz generacije antikolonijalnih vođa iz Afrike, otišao je posle bogatog devedesetosmogodišnjeg života na sastanak s prijateljima Martinom Luterom Kingom, maršalom Titom, Mao Cedungom, Nelsonom Mandelom.

Idealista, humanista i duboki vernik, dr Kaunda je ujedinio zambijsku naciju, odoleo rasističkim manjinskim belačkim režimima u susedstvu, bio iskren i otvoren prema AIDS-u, koji je odneo živote čak u njegovoj porodici, i s dostojanstvom retkim u Africi prihvatio dramatični demokratski ishod koji je doveo do kraja njegove dvadesetsedmogodišnje jednopartijske vladavine. Zagovarao je filozofiju egalitarne inkluzivnosti koja do danas opstaje u političkim strukturama Zambije i Afrike. Čak i kao devedesetšestogodišnjak uz pomoć štapa bi igrajući dolazio na sastanke kao da ima svu snagu i sve vreme ovog sveta.

Uživao sam privilegiju da pratim državničko delovanje dr Kaunde u periodu od januara 1978. do septembra 1982. kao regionalni dopisnik novinske agencije Tanjug s juga Afrike i sa sedištem u Lusaki, glavnom gradu Zambije. Tokom blizu pet godina imao sam desetine susreta s predsednikom Zambije, intervjuisao ga, izveštavao s njegovih konferencija za štampu, sastanaka koje je imao sa šefovima država s kontinenta i drugim inostranim gostima.

Bilo je to vreme kada je ondašnja Jugoslavija bila jedan od velikih prijatelja zemalja u Africi. Zvanični Beograd je od pedesetih (sa izuzetnom Egipta, s kojim je Srbija imala diplomatske odnose od 1908) razvijao izvanredne bilateralne odnose sa sve većim brojem novooslobođenih zemalja u Africi. Prva na redu bila je Etiopija 1952.

Josip Broz je imao dva velika putovanja (1961. i 1970) po Africi, neke zemlje je posetio u više mahova (Egipat čak 16 puta). Time je krčen put za delovanje preduzeća iz raznih delova Jugoslavije, posebno onih iz nisko i visokogradnje, prenosa električne energije, poljoprivrede, medicine, veterine... U tom zajedničkom naporu države i privrede svojevrsnu „logističku” podršku pružali su mediji, pre svih Tanjug, TV stanice iz republika, a od 1980. i „Politika” s dopisništvom u Harareu, glavnom gradu Zimbabvea.

Posle proglašenja nezavisnosti dotadašnje britanske kolonije Severne Rodezije 1964. u Zambiji su delovali beogradski „Energoprojekt”, „Partizanski put”, „Rudnap”, Institut za kukuruz iz Zemun Polja, sarajevski „Energoinvest”... Otvoreni su predstavništvo Privredne komore Jugoslavije (PKJ), osnovna škola za decu nekih od više stotina „Jugovića”, fudbalski klub, licencirani sudija, lekar pri „Energoinvestu”...

Kada su vlasti Južne Rodezije zapretile Zambiji da će prekinuti dotok struje iz elektrane na veštačkom jezeru Kariba na reci Zambezi, dr Kaunda se obratio Jugoslaviji. „Energoprojekt” je do 1976. izgradio branu i električnu centralu na severnoj strani namenjene Zambiji i njenoj dominantnoj industriji bakra.

U vremenskoj oskudici uoči Trećeg samita nesvrstanih zemalja septembra 1970. dr Kaunda se gotovo u potpunosti oslonio na Jugoslaviju. Savezni sekretarijat za inostrane poslove iz Beograda uveliko je pomagao zambijskim kolegama u pripremi dokumenata samita. Tanjug je organizovao pres-centar, iz Jugoslavije su obezbeđeni prevodioci na više jezika. Arhitekte „Energoprojekta” četiri su meseca na licu mesta radili projekat dok je paralelno građen Konferencijski centar Mulunguši, zajedno sa 65 vila za posetioce samita.

I danas se u najstrožem centru Lusake uspinje najviša zgrada u Zambiji, devedesetometarska „Findeko” kuća. Projektovali su je arhitekte Dušan Milenković i Branimir Ganović i završena je oko 1974.

Samo izmeću 1967 i 1974. dr Kaunda je posetio Jugoslaviju sedam puta. Predsednik Tito je uzvratio s dve posete Zambiji. Kaunda je postao počasni građanin Beograda u maju 1970.

Kada je Josip Broz umro, Kenet Kaunda je bio jedan od dvojice svetskih državnika koji su neskriveno zaplakali kraj odra pokojnika. Drugi je bio tadašnji irački potpredsednik Sadam Husein.

Tada je predsednik Kaunda posvetio eulogiju u stihu Titu. Iz redakcije u Beogradu mi je prvo naloženo da prevedem, a potom i prepevam Kaundino posmrtno slovo u stihu Titu.

Deceniju kasnije, krajem juna 1991,. povodom zbivanja u Jugoslaviji, Kenet Kaunda je poručio preko „Politike”: „Ja kao predsednik Zambije – a verujem da je to mišljenje i svih prijatelja Jugoslavije iz Afrike, pa i iz celog sveta, posebno svake od 101 članice Pokreta nesvrstanih – poručujem, savetujem i molim sve naše prijatelje u Jugoslaviji, njene rukovodioce i sve ljude da ostanu zajedno u ovim teškim danima.”

Pet meseci kasnije Kaunda je izgubio prve predsedničke izbore u okviru višepartijskog sistema koji je morao da obnovi pod velikim domaćim i pritiskom sa Zapada. Ostao je, ipak, međunarodno cenjeni i traženi stariji državnik i humanitarni aktivista.

U tom svojstvu sam dr Kaundu poslednji put sreo u decembru 2010. u Alžiru na velikom antikolonijalnom skupu. Predstavio sam se kao „drug Boško”, kako me je on oslovljavao četiri decenije ranije. Nisam bio siguran da je nasmejani osamdesetsedmogodišnjak mogao da u potpunosti učestvuje u razgovoru.

Dr Kaundini politici naslednici u Republici Zambiji nisu priznali jednostrano proglašenu nezavisnost tzv. Kosova. Neće doneti nikakvu odluku dok dijalog Beograda i Prištine ne bude priveden kraju, stav je zvanične Lusake, koji je 2015. u Beogradu potvrdio ondašnji šef diplomatije te države Hari Kalaba.

Stav Zambije deli većina od 55 članica Afričke unije. O tome je tokom nedavne posete Zambiji, gde je u lepom gestu zvaničnog Beograda prisustvovao sahrani dr Kaunde kao izaslanik predsednika Aleksandra Vučića, uveravanja od afričkih zvaničnika dobio ministar spoljnih poslova Srbije Nikola Selaković.

Urednik i novinar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista