San o „mercedesu"

Ako Srbi već žele u Evropu, onda je red da se do Brisela provozaju u „mercedesu” i „fijatu”. Stratezi marketinške kampanje proevropskog bloka sjajno su uočili ovu jednostavnu formulu, da se do briselskog carstva stigne, ako ne na belom konju, a ono bar u klimatizovanoj metalik mečki, pa nisu nudili besplatne avionske čarter letove ili brze pruge. Čarteri su inače pravi letnji horor, a ni Mrkonjiću u kampanji nije padalo na pamet da spomene brze pruge, sa kojih je skliznuo kada je proricao da ćemo se njima dovesti do švedskog standarda, te se ovoga puta mudro držao autoputeva.

„Mercedes” je međutim skrenuo sa naše proevropske magistrale i zaustavio se u Mađarskoj, iako je u finišu predizborne kampanje sadašnji potpredsednik vlade i gospodar srpske ekonomije Mlađan Dinkić obećavao da će slavna kompanija iz Štutgarta izgraditi kamen temeljac u Šumadiji, uz obnovu i izgradnju FAP-a iz Priboja, čiji stari kamioni na maskama nose famozni logo sa nišanom.

Dajmlerov put na istok tako je završen u Kečkemetu, uz istorijsko ulaganje od 800 miliona evra i zapošljavanje 10.000 Mađara. Kasnije se Dinkić pravdao da ljudi iz „mečke” nisu želeli da ulažu u zemlju koja još nema vladu, ali, ni Mađarska se nije naročito istakla na predmetu političke stabilnosti. Đurčanjovi socijalisti upravljaju manjinskim kabinetom i posmatrači nisu očekivali da će, takvi kakvi su, očarati najslavniji automobilski koncern. Međutim, Mađari imaju nešto drugo: uređen ekonomski ambijent, savršenu infrastrukturu, pravnu sigurnost i tapiju na parče zemlje briselskog carstva, koji ne zavise od unutarpartijskih borbi, što je prevagnulo da „mercedes” za većinu Srba ostane samo san.

Generalni direktor „Dajmlera” je kasnije, posle naših izbora, otkrio da Srbija nije bila ni zvanični partner u pregovorima, već je imala status posmatrača, sa zadatkom da snima stanje na terenu i pokuša da stvori uslove za ulazak krupnog kapitala. Srbiji je zamereno da ima probleme sa izvršavanjem međunarodnih ugovora, poput RTB-a Bor i koncesije za autoput, stotine sudskih procesa za privatizacione ugovore, visoki stepen korupcije i kreditni rejting „BB minus”, što znači da bi „Mercedes” morao skuplje da se zadužuje u Srbiji nego u Mađarskoj.

Predizborna strategija Evropejaca bazirana na činjenici da Srbi svoje žene vole tek nešto manje od svojih automobila, uz obećavanje novih radnih mesta i boljeg života, takođe se savršeno poklopila sa vizijom narodnjaka i radikala da i oni mogu pozvati „Mercedes”, „Fijat”, i „Ferari” ako treba, samo ako pre toga priznaju da je Kosovo deo Srbije.

Mislim da su građani, koji su glasali za ulazak u EU, bili svesni da „mečka” neće da se primi na šumadijsku zemlju. Oni nisu naseli na Dinkićeve predizborne bajke o „srpskom Detroitu”, koja ga je kandidovala za Pinokija predizborne kampanje, već su verovali u nešto drugo: da je i san o „mercedesu” privlačniji od stvarnosti u „jugu”.

Ono što sada može vratiti Dinkićev nos na stvarnu dimenziju jeste pružena šansa da ministar ekonomije i vicepremijer stvori takav ambijent u kojem će „Fijat” ući u posao sa „Zastavom”, a ostali giganti auto-industrije dolaziti u Srbiju i kada izbori nisu na vidiku.