Piščeva muza na dnu boce

Kakva je veza između kreativnosti i samodestrukcije, po onoj Balzakovoj maksimi da je porok cena koju genije plaća zlu, tema je koju istražuje po mnogo čemu jedinstveno izdanje časopisa „Gradac” nazvano „Književnost i alkohol”.

Na primeru najvećih autora svetske književnosti, kao i na osnovu odlomaka iz njihovih dela, iz kojih kao da teku reke alkohola, pokazano je da umetnik u opijanju i samozaboravu doseže nivoe podsvesnog do kojih se ne dolazi u racionalnom i svesnom stanju. Međutim, ta kratkotrajna lakoća koja pruža nadahnuće i vizije drugačijih univerzuma preobražava se ubrzo u tegove delirijuma tremensa, periode bez stvaralaštva, mirise bolničkih soba.

Kako je to u autobiografskom spisu „Kralj alkohola” objasnio Džek London, akloholizam je duševnog porekla, a razvija se u društvu, jer malo ko počinje da pije sam. On opisuje prepune, zadimljene, krčme, gde je za njega prva asocijacija u vezi sa pijančenjem bilo drugarstvo, u blizanačkoj vezi sa alkoholom, uz rasprave o Bogu, umetnosti i demokratiji, o životu.

Tako je bilo i kasnije, u 20. veku, između dva rata, u periodu u kojem je alkoholizam bio u tesnoj povezanosti sa umetničkim stvaranjem, naročito među američkim piscima, i to onima koji su živeli u Parizu.

Ipak, krčme i mesta za opijanje oduvek su označavala raspojasanost i subverzivnost, sastajališta dokone radničke klase i politički radikalizam, opasan po vladajući poredak. U našoj verziji, umetnički i novinarski kvart sačinjen od legendarnih kafana oko „Politike”, nekada poznat kao „Bermudski trougao”, važio je ne samo za boemsko mesto već i za svojevrsni studio u kojem je kreiran deo javnog mnjenja, odakle su lansirane „nezvanične vesti”.

Privlačnost ispovesti Džeka Londona počiva i na tom intimnom iskustvu pisca koji ostaje sam sa svojim alkoholnim nadahućem:

‒ Sedeo bih za svojim pisaćim stolom i igrao se perom i hartijom, ali nisam uspevao da nađem reči. Moj mozak više nije mogao da smisli nijednu misao, jer je stalno bio opsednut samo jednom mišlju ‒ da se na drugoj strani sobe, u ormaru za piće, nalazi „džon barlikorn”. Kad bih u očajanju popio jednu čašu, mozak bi mi se odmah oslobodio i počeo da izbacuje hiljadu reči.

U prilog tome da porok pijančenja uzima veliki danak govori i sledeći zaključak iz pera velikog pisca: „Svaki podvig iz veoma davnih dana i nedelja života proživljenog u ludim, veličanstvenim trenucima, mora se platiti skraćenjem života, a često i uz zelenašku kamatu.”

Džek London: objasnio da je alkoholizam duševnog porekla

Među slikarima dobar cug imali su Mark Rotko, Aršil Gorki, Džekson Polok i Vilem de Kuning. Kao protivtežu, a i istini za volju, Rotenberg navodi i pisce apstinente, koje piće uopšte nije zanimalo, a među njima su nobelovci Isak Baševis Singer i Sol Belou, Tomas Man, Marsel Prust, pa čak, za neverovati, i veliki Šekspir.

Objašnjenje razloga zbog kojih pisci posežu za alkoholom Rotenberg vidi u „savladavanju anksioznosti koju stvara sam kreativni proces”, i zbog toga što su umetnici nervozni ili depresivni dok stvaraju, pa se upuštaju u ljubavne avanture ili piju.

„Muza možda nije u samoj boci, ali alkohol, reklo bi se, pomaže stvaraocu da se nosi s njenom slavom i pretnjom”, tumačenje je ovog autora.

Ima nekog smisla u tome što je Tin Ujević prepoznao razlike između naroda koji piju pivo i onih kojima je draže vino. Pesnici slave vino, dionizijski element nadahnuća, o čemu je govorio i gracilni Jinger, ljubitelj mačaka. Beket je voleo viski, posle premijera oči su mu blistale uz šampanjac, ali iako bi nekad preterao, nikada nije izgledao pijano.

Pijanstvo može da bude metafora i jedna pesrpektiva viđenja grada, a Pariz je oduvek bio grad kafea i barova, posebno između dva rata, gde su umetnici pićem iskazivali neku vrstu pripadnosti i stava. Dekadencija je bila u neobičnoj povezanosti sa visokom kulturom, a Hemingvej je primetio da je dvadesetih godina 20. veka umetnički rad bio „uzurpiran površnim prividom boemstva”. Džejms Nikols upravo u kafeima, a nekada krčmama, vidi taj fenomen „đavolovog dvorca” u kojem se u francuskoj književnosti, još od Vijona i Rablea do danas, susreću utopijsko i neprihvatljivo.

Crna rolka, diskusije do zore, muzika i piće bili su poza i stil francuskih egzistencijalista. Simon de Bovoar opisala je jednu pijanu žurku u kojoj je „Dora Mar oponašala borbu sa bikovima, Sartr je dirigovao orkestrom iz kredenca, a Keno i Bataj su vodili dvoboje flašama”. Tako su oni podražavali kreativni haos.

„Dok se telo raspada, duh je sve jači”, pevao bi u skladu sa takvim haosom Džim Morison, uvijajući se kao gušter koji skida opnu fizičkog postojanja, predajući se tajni sa one druge strane...