Trnovit put Trnjine iz Kremana

„Ova kazivanja otkrivaju nam istorijska zbivanja iz ugla ljudi koji na ta zbivanja nemaju nikakvog uticaja, koji su nevoljni učesnici i žrtve ratova, istorijskih procesa i društvenih promena... Odavno u rukama nisam imao knjigu u kojoj ima toliko istine, iskazane s tolikom neposrednošću, i tako ubedljivo.”

Ovo su rečenice akademika Ljubomira Simovića iz predgovora knjige „Kazivanja iz prve ruke” autora dr Ilije Misailovića, objavljene prošle godine. Sa životnim ispovestima običnih ljudi iz Kremana i okoline: zemljodelaca, rabadžija, domaćica, kiridžija, trubača, sveštenika... Autentičnih, katkad dramatičnih, jezikom kazivača pisanih u izvornom obliku.

Jedna opisuje život Trnjine Đuričić, od oca Nikole i majke Obrenije Brene. Svoj vek proživela je u radu, kako je bilo suđeno ženama u brdskim selima rođenim s početka 20. stoleća: „Čula sam da je neke rad satro, mene nije. Sad mi je ravno 80 godina, mogu pješke otići đe zamisliš”, kazivala je u starosti piscu.

Trnjina nije išla u školu („ženska đeca se tad nisu školovala”), a dobro je upamtila Veliki rat. Zbog stradanja muških glava u tom ratu sa sestrom je doživela sudbinu da postanu miraždžike. Ovako se kasnije tih surovih godina, izvorno zapisano, sećala ova seoska domaćica:

„Imala sam sestru Anku i pet brata. Braća su mi mladi umirali. Samo je preživio Vukadin. Kad je počeo turski rat 1912. otac je otišao i više se nikad nije vratio. Kad je počeo svecki, brata mi pozovu na regrutaciju, to mu bude i mobilizacija, i tako i on ode u rat.

U početku smo slušali da su živi, prve borbe su preživeli. Kad je počelo povlačenje iz Srbije, svake vesti se gube o njima. Dokle je stigo, niko ne zna. Niti ga je vidio ko poznat.

Posle rata išle su žene da traže. Moje strine Ruže sin, zvao se Dragomir, isto je otišo tako mlad ko Vukadin. Njih dvojica otišli u vojnike, a pošto se završio rat vojnici se puštili, dolaze kućama, njike nema. Poneki se vraća i kasnije. Mi čujemo, te došo taj i taj u Zaovine, drugi se vratio u Šljivovicu. Mi čekamo naše.

Išla majka te se kod tih ljudi raspitivala, ali niko ih nije vidio i niko o njima nije znao išta reći. Kako su ovi regruti otišli, od tog vakta o njima više nisu čuli.

Otac se javljao 1915. da je oko Valjeva. Dobio bio tivus. To je preživio. Posle u povlačenju preko Albanije nastrado...”

Tako Trnjina ostade s majkom i sestrom. Kad se zadevojčila dolaziše i prosci, udala se za Gvozdena Đuričića 1925. godine. Dobili decu, živeli u porodičnoj zadruzi. Radilo se od jutra do sutra, da se preživi.

„Sa Gvozdenom sam lijepo živila. On je bio mnogo blagorodan i naravan. Za svađu nije znao. Išo je u rabadžiluk, svlačio građu. Meni je bio lijep život. Lako se živilo, iako se do svega teško dolazilo. Najteže do para. Ali se nije mnogo ni trošilo. Sve su to lake teškoće. Kad se sjetim rata, to nije ništa.”

Dođe posle i drugi rat, ode Gvozden da ratuje. U planini Tari bi mirno dok Bugari 1943. ne dođoše: „Čudan neki narod. Pljačkali su šta god su mogli. Kud će ono što nosi, on ništa ne razmišlja. Samo nosi. Pale kolibe. Meni odnješe dve trube beza, svilenih marama, vezenih čarapa.”

Zapališe i njenu staru kolibu od brvana. Za njima je ostajao po noći žar, po danu gar.

Ali i to prođe. Trnjina je u miru stizala sve da uradi, podigla decu, četvoro starih u porodičnoj zadruzi gledala...

„Poslušaj, ugodi, potrči u livadu, njivu. Na sat nikad nisam gledala. Ljeti, kad je sezona i rad, ujutru poranim i napasem stoku. Vratim se u kolibu, pomuzem i varim mleko. Uzgred dok varim usučem pitu i nešto u loncu spremim. Kad to sve pospremim, natrpam u torbe pa tog jela ponesem u Đuričiće u njivu. Tu nađem kopače, dam im da jedu i s njima ostanem do posle podne, da im malo pomognem. Onda ajde u planinu da pustim stoku. Napasem, uveče pomuzem, uzvarim, razljevam mleko. Ne znam kad legnem, ujutro opet tako. Bila sam laka na nogama. Ništa meni nije bilo teško do dana današnjeg”, pričala je ta ostarela žena autoru knjige „Kazivanja iz prve ruke”.