Oluja u duši

„Sve na svetu je gluma” (Tomas Bernhard – Krista Flajšman, „Razgovori s Tomasom Bernhardom”)

Večnost će uvek biti tu. Za razliku od nas. A „život se ne menja, on prolazi” (Miloš Crnjanski). Diplomatsko dete, govorila je tečno četiri jezika, proputovala svet uzduž i popreko. Upoznali su se na jednom prijemu. Nije bila te večeri ni provokativno obučena, a ni posebno našminkana, niti se nešto raskalašno ponašala – no kada je opušteno ušla u salu, svi pogledi su se zaustavili na njoj. I nisu se dugo pomerali kao da je – iako okružena mnoštvom sveta – tu postojala samo ona. A već tada je izabrala mene, kao da se čudio. Svojom varljivom neupadljivošću bezobrazno upečatljiva, avanturistički zarazna. Tako je krenula ispovest moga prijatelja. Riđa, sitnih pegica na licu, modroplavih očiju. Apsolutno prirodna, „neprskana”. Božanski, saliveno satkana: sva obla a manekenski građena, izgledala je da lebdi na ukusno stilizovanim tankim štiklama i kada ih nije nosila, opisivao ju je on. A svoje zelene patike retko je cipelicama i sandalicama smenjivala. (Čizmice nikada nije nosila, a samo je jedne kratke u ormaru, ko zna zašto, čuvala.) Izgledala je tako da bi bilo korisno da te proviđenje od nje sakrije (a nije!), da te ne bi zablesavila, začarala (a jeste!!) – sa oduševljenjem mi je govorio već neizlečivo od nje bolestan – uz ko zna koju po redu „dunjevaču”, i soleći i sladeći sopstvenu malu (i)storiju. A ipak, bio je bar krajičkom uma inicijalno svestan da ona u suštini nije neka dobra vila, da se između njih ne rađa autentična idila – a da se, ujedno, sve odvija na granici ludila.

A počeli smo da se sastajemo – nastavi svoju priču taj moj prijatelj – na uglu Dušanove i Tadeuša Košćuška, tamo gde šina skreće udesno, preko puta Zoološkog vrta. Obadvoje su dolazili taksijima, s različitih strana. Ona je obično nosila dve torbe koje je on odmah prihvatao. U jednoj je bio veliki lonac s kuvanom hranom – sama ju je spremala i u tome uživala! – u drugoj njena preobuka. Uputili bi se u njegov „momački stan”, u blizini. Tamo bi obedovali uz vino i sveće, odgledali neki film, sproveli ritual tuširanja – i zajedno, po pravilu burno, provodili noć. Ujutru odlazili na svoja radna mesta. Ona je – ushićeno konstatova – podsećala na Skarlet Johanson iz najboljih dana. Bila je čudesna, i po lepoti, i po naravi, i po temperamentu. Brza, neurotična, inteligentna, lucidna, svoja. Nadasve, šarmantna, naročito kada je, maltene neprimetno, pućila i razmaženo krivila usne. Obarala je s nogu, udarala u glavu i srce. Ponajviše u stomak. Umela je i da mu ugađa i da ga odbija, poveravao mi se. Neretko je noću izlazila sama da (se) prošeta. Unutrašnji nemiri, nesanica – tumačio je. Navukla je gnev komšinica sunčajući se ponekad potpuno gola na terasi.

Opet, jednog zimskog jutra izašla je bosa da trči po snegu. „Dobićeš tako najmanje tri upale”, govorio joj je, bez rezultata. Brinuo se što je povremeno nakratko padala u nesvest, drhtala je mestimično – kod lekara nije htela da ide, žalio mi se. Pokušavala je i da sebi seče vene u kupatilu – ili se samo folirala, nije bio siguran. „Onda je dolazio period kada smo svako veče besomučno, bezbrižno izlazili: igrala je, pevala, pila, nargilu pušila”, govorio mi je euforično.

Venčali su se maltene tajno, samo u prisustvu kumova. Otputovali na „medeni mesec” u Dubai. A tamo je veći deo vremena ćutala, nastavi priču moj prijatelj. Kada su se vratili u Beograd, ubrzo je  nestala na par dana. Tražio ju je dan i noć, obilazio sva mesta koja su zajedno posećivali, da bi je – kada se izbezumljen drugog dana vratio kući – pronašao sklupčanu i raščupanu u jednom ćošku stana. Promenila se, nije ličila na sebe. Odlučio je da je pošalje negde samu, da se i ona i on oporave od svega, da na miru razmisle o sopstvenoj budućnosti. Pristala je. Otpratio ju je na avion.

Vratila se već sutradan, sveža, drugačije, asimetrično ošišana „izvučenih” smeđih pramenova s diskretno zadenutim žutim cvetićem. Izazovnija nego ikada. Nije mogao da veruje. Posle izvesnog perioda, kada je jedared po kiši u povratku s posla s mukom otvorila vrata našeg malog zabrana – skoro zajeca on – kao da beše izgubila moć govora. Jedva je stajala na nogama, opasno se klatila napred, nazad – a na ustima joj se pojavila pena. U panici, zvao je hitnu pomoć. Smestili su je u bolnicu. Dijagnoza: epilepsija. Skrhan, otišao je da se naloče u jednu kafanu koja je bila otvorena do zore. Kad se ujutru teško mamuran vratio u stan, činilo mu se da halucinira – ona je mirno spavala na svom delu postelje. Zatim je mahnit popio previše „ksanaksa”, kazali su mu posle – a on naknadno pismom, krivim rukopisom bolno prepričaše meni – kada se krajnjim naporom lekara ipak probudio na klinici. Sve u svemu, ona se lečila na neurologiji, njega smestili u psihijatrijsku instituciju, u Kovinu. Ubrzo sam otkrio celu istinu: Lidija, tako se zvala, imala je sestru bliznakinju – Kristinu za koju ni moj prijatelj ni ja nikada nismo čuli. Biće da su često – iz zabave ili/i zbog mentalne  poremećenosti – njih dve zamenjivale uloge, skoro da ih spolja uopšte nije bilo moguće razlikovati.

 „Svakog dana ljudi naleću na nekakvu obmanu... U suštini sve je obmana i samoobmana, ali je ona veličanstvena” (Tomas Bernhard).

P. S. Slučajno doznah da su je ovog leta videli na Maldivima kako ozbiljnog, pomalo tužnog izraza lica ispija koktele na plaži odsutnog pogleda uprtog ka pučini. Na ležaljci, sama. Lidija ili Kristina, ko bi to znao?

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista