Kada je piščeva muza u boci

Kakva je veza između kreativnosti i samodestrukcije, po onoj Balzakovoj maksimi da je porok cena koju genije plaća zlu, tema je koju istražuje po mnogo čemu jedinstveno izdanje časopisa „Gradac” nazvano „Književnost i alkohol”.

Na primeru najvećih autora svetske književnosti, kao i na osnovu odlomaka iz njihovih dela, iz kojih kao da teku reke alkohola, pokazano je da umetnik u opijanju i samozaboravu doseže nivoe podsvesnog do kojih se ne dolazi u racionalnom i svesnom stanju. Međutim, ta kratkotrajna lakoća koja pruža nadahnuće i vizije drugačijih univerzuma preobražava se ubrzo u tegove delirijuma tremensa, periode bez stvaralaštva, mirise bolničkih soba.

Kako je to u autobiografskom spisu „Kralj alkohola” objasnio Džek London, akloholizam je duševnog porekla, a razvija se u društvu, jer malo ko počinje da pije sam. On opisuje prepune, zadimljene, krčme, gde je za njega prva asocijacija u vezi sa pijančenjem bilo drugarstvo, u blizanačkoj vezi sa alkoholom, uz rasprave o Bogu, umetnosti i demokratiji, o životu.

Tako je bilo i kasnije, u 20. veku, između dva rata, u periodu u kojem je alkoholizam bio u tesnoj povezanosti sa umetničkim stvaranjem, naročito među američkim piscima, i to onima koji su živeli u Parizu.

Ipak, krčme i mesta za opijanje oduvek su označavala raspojasanost i subverzivnost, sastajališta dokone radničke klase i politički radikalizam, opasan po vladajući poredak. U našoj verziji, umetnički i novinarski kvart sačinjen od legendarnih kafana oko „Politike”, nekada poznat kao „Bermudski trougao”, važio je ne samo za boemsko mesto već i za svojevrsni studio u kojem je kreiran deo javnog mnjenja, odakle su lansirane „nezvanične vesti”.

Privlačnost ispovesti Džeka Londona počiva i na tom intimnom iskustvu pisca koji ostaje sam sa svojim alkoholnim nadahućem:

‒ Sedeo bih za svojim pisaćim stolom i igrao se perom i hartijom, ali nisam uspevao da nađem reči. Moj mozak više nije mogao da smisli nijednu misao, jer je stalno bio opsednut samo jednom mišlju ‒ da se na drugoj strani sobe, u ormaru za piće, nalazi „džon barlikorn”. Kad bih u očajanju popio jednu čašu, mozak bi mi se odmah oslobodio i počeo da izbacuje hiljadu reči.

U prilog tome da porok pijančenja uzima veliki danak govori i sledeći zaključak iz pera velikog pisca: „Svaki podvig iz veoma davnih dana i nedelja života proživljenog u ludim, veličanstvenim trenucima, mora se platiti skraćenjem života, a često i uz zelenašku kamatu.”

Da su pisci, a među njima posebno nobelovci ‒ velike ispičuture, pokazuje i tekst Alberta Rotenberga „Muza u boci”. Autor opisuje nobelovca Vilijama Foknera, koji je 1937. godine u hotelskoj sobi obeznanjen od pića pao na parnu cev u kupatilu i zadobio opekotine trećeg stepena. Drugom prilikom je u delirijumu pao niz stepenice svoje kuće i ugruvao se. Kao da istražuje jedan od najvećih umetničkih fenomena, Rotenberg se udubio u nabrajanje pisaca koji su bili alkoholičari, pa je zaključio da je od osam američkih autora koji su dobili Nobelovu nagradu, njih pet u nekom periodu života patilo od ozbiljnog alkoholizma. On čak ima jednu internacionalniju listu literata i poeta „alkosa” među kojima su Edgar Alan Po i Bodler, Viktor Igo, već pomenuti Džek London, zatim, Luiza Bogan, Truman Kapote, Džon Čiver, Frensis Skot Ficdžerald, Stiven Krejn, Judžin O’Nil, Teodor Drajzer, Doroti Parker, Sinkler Luis, Robert Louel, Džon Stajnbek, Ernest Hemingvej, Malkolm Lauri (koji je zaista ozbiljno potezao flašu, te je njemu i čuvenom mu romanu „Ispod vulkana” u ovom izdanju posvećeno više tekstova). Na listi su i Džon O’Hara, Tomas Vulf, Dilan Tomas, Tenesi Vilijams, Džon Čiver i mnogi drugi. Spas u boci tražio je i Čarls Džekson, autor romana „Izgubljeni vikend”, čiji je glavni junak pisac-alkoholičar. Takođe reke pića ispijaju i junaci proze Hemingveja, Keruaka, Rejmonda Čendlera, Bukovskog i spisateljice Karson Makalers.

Među slikarima dobar cug imali su Mark Rotko, Aršil Gorki, Džekson Polok i Vilem de Kuning. Kao protivtežu, a i istini za volju, Rotenberg navodi i pisce apstinente, koje piće uopšte nije zanimalo, a među njima su nobelovci Isak Baševis Singer i Sol Belou, Tomas Man, Marsel Prust, pa čak, za neverovati, i veliki Šekspir.

Objašnjenje razloga zbog kojih pisci posežu za alkoholom Rotenberg vidi u „savladavanju anksioznosti koju stvara sam kreativni proces”, i zbog toga što su umetnici nervozni ili depresivni dok stvaraju, pa se upuštaju u ljubavne avanture ili piju.

„Muza možda nije u samoj boci, ali alkohol, reklo bi se, pomaže stvaraocu da se nosi s njenom slavom i pretnjom”, tumačenje je ovog autora.

Ima nekog smisla u tome što je Tin Ujević prepoznao razlike između naroda koji piju pivo i onih kojima je draže vino. Pesnici slave vino, dionizijski element nadahnuća, o čemu je govorio i gracilni Jinger, ljubitelj mačaka. Beket je voleo viski, posle premijera oči su mu blistale uz šampanjac, ali iako bi nekad preterao, nikada nije izgledao pijano.

Pijanstvo može da bude metafora i jedna pesrpektiva viđenja grada, a Pariz je oduvek bio grad kafea i barova, posebno između dva rata, gde su umetnici pićem iskazivali neku vrstu pripadnosti i stava. Dekadencija je bila u neobičnoj povezanosti sa visokom kulturom, a Hemingvej je primetio da je dvadesetih godina 20. veka umetnički rad bio „uzurpiran površnim prividom boemstva”. Džejms Nikols upravo u kafeima, a nekada krčmama, vidi taj fenomen „đavolovog dvorca” u kojem se u francuskoj književnosti, još od Vijona i Rablea do danas, susreću utopijsko i neprihvatljivo.

Crna rolka, diskusije do zore, muzika i piće bili su poza i stil francuskih egzistencijalista. Simon de Bovoar opisala je jednu pijanu žurku u kojoj je „Dora Mar oponašala borbu sa bikovima, Sartr je dirigovao orkestrom iz kredenca, a Keno i Bataj su vodili dvoboje flašama”. Tako su oni podražavali kreativni haos.

„Dok se telo raspada, duh je sve jači”, pevao bi u skladu sa takvim haosom Džim Morison, uvijajući se kao gušter koji skida opnu fizičkog postojanja, predajući se tajni sa one druge strane...