Zbor oko čudotvornog izvora u Dolovu

Dolovo ‒ Osnov za zborovanje naroda jeste izvor koji je čudotvoran i smatra se da pomaže oko bolessti očiju. Hram na izvoru posvećen je Svetom Iliji i običaj je da se narod ovde okuplja, uzme osvećenu vodicu za zdravlje i napredak svojih domova i ukućana, priča za „Politiku”, Radoslav Gavrilov, protonamesnik Pravoslavne crkve u Dolovu uoči praznika sveca, u narodu poznatog i kao Gromovnik. Smatra se i da je Ilija propovedajući jednobožačku religiju pre pojave hrišćanstva, kaznio tadašnje mnogobožce sušom, a potom je molitvom darovao. Od starine, okuplja se ovde živalj iz naselja i okoline o danu svetitelja, a po crkvenoj službi upriliči se i veselje. I nije to pantent Dolova. Putujući pokrajinom, još je očitije koliko je raširen običaj da se pored izvora ili bunara sa vodom za koju se verovalo da može da ozdravi čoveka i isceli bolesti, izgradi kapela ‒ vodica. Samo u Dolovu ih ima šest.

Mnogo je različitih predanja kako se biralo na koju vodicu ići. U Dolovu su stare žene iz sela uzimale tri višnje spojene na peteljci i svakoj od njih namenile po jednu vodicu, a bolesnik išao na onu, za koji bi se plod uhvatio. I na putu do vodice važila su neka pravila. Ovde se, na primer, nikome ne javlja, kao i kada se sa nje vraća. Nije preoručljivo ni osvrtati se „da se bolest ne vrati”, a ćuti se čitavog tog dana, dok ukućani ništa ne smeju dati niti izneti iz kuće. Da bi se ozdravilo, kažu, na izvor se išlo tri puta ‒ „kad trne dan”, ili u zoru i samo ne na svetac. Trebalo je poneti crveno lonče za posipanje i umivanje i ono bi ostajalo kraj izvora, a ako ženu boli glava, ostavljala bi na vodici ukosnicu, navodi u knjizi „Vodice u Vojvodini”, etnolog Mirjana Đekić, podsećajući da nije bilo pravilo ali da se na lekovitim mestima izlivala i voda za mrtve na 40 dana. U Dolovu se taj običaj ustalio kada je presušio izvor prema groblju, a posle Drugog svetskog rata, mnogi običaji su redukovani.

 Dalja pravila nalažu da se na blagotvornu vodu ne ide ni praznih ruku. U raznim krajevima, nose se razne ponude, u južnom Banatu obavezna je crvena mašna i parče peškira koji su ostajali pored bunara. Kolač i koljivo nosi se u Bavaništu, a vodici svuda plati dinar za zdravlje i obraća s molbom za isceljenje: „Oj Vodice, po Bogu sestrice, odnesi moje groznice.”

Ovaj, verujuće isceliteljski izvor u Dolovu, do kraja 80-ih je ozidan, postavljen je temelj za kapelu po projektu beogradskog arhitekte Predraga Ristića i razlikuje se od ostalih manirom raških crkava, pa iako je Dolovo podeljeno na tri parohije, u izgradnji svetinje učestvovalo čitavo selo. Okružuje je uređen plato, a sada je darovana i novim zvonom, poklonom meštana Dragomira Jovanovića i Dragana Pejčića.

    „U toku je završetak radova na samom hramu, treba do kraja ozidati i kanal od izvora, urediti staze i postaviti klupe. Napravljen je i letnjikovac da bi ljudi u prolazu, ovde mogli da se napiju hladne vode, odmore se i u hladovini uživaju. Naša mesna zajednica rešila je da napravi i šetalište do ove vodice, što će biti lep detalj u selu”, ističe protonamesnik Radoslav Gavrilov.

Kako je otkrivena lekovitost dolovačkog izvora

 Jedna legenda kaže da je nekom detetu ovca upala u bunar na kojem su se skupljale milostive, te su mu se noge oduzele. Seoska vračara savetovala je da ih opere vodom iz istog bunara, a peškir kojim se obrisao ostavi, što je i dovelo do isceljenja. Drugi trag vodi do 19. veka i svešteničkih izveštaja iz sela na Banatskoj granici, u kojima piše da Srbi i Rumuni nemaju previše poverenja u lekare već ga više polažu u molitve i poklonjenje moštima svetitelja.