Svi maligni uticaji na zapadnom Balkanu

Potpuni krah poslednje runde dijaloga između Beograda i Prištine, iako očekivan, zabrinuo je mnoge, ali izgleda ne i briselske domaćine. Od početka je bilo jasno da je dolaskom Kurtija na vlast i neprincipijelnim koketiranjem zapadnih administracija, što javnim, što zakulisnim, sa novim prištinskim pregovaračem, briselski proces doveden u slepu ulicu. Od početka je bilo jasno i da radikal, anarhista i populista „čvrstih principa”, koji, kako se poslednjih nedelja ispostavilo, nije imun ni na slatki život novopečenog pripadnika džet-seta na Azurnoj obali, nije čovek dijaloga već konfrontacije.  Za „čoveka sa vizijom” i njegovu remetilačku prirodu mnogo je lakše da napravi incidentnu situaciju nego da vodi vladu suočenu sa mnogobrojnim izazovima i ispuni krupna obećanja data u predizbornoj kampanji, za šta niti ima kapacitet, niti ga to, realno, zanima.

Paralelno sa onim što se događa u Briselu, šizofreno ponašanje prištinskih političara i lavina besmislenih inicijativa koja poslednjih meseci stiže iz privremenih prištinskih institucija, zapravo, pokazuje beznađe i frustraciju i Prištine i njenih mentora i lobista što se njihova „stvar” ne zaokružuje onako glatko kako su očekivali. Mentalno zarobljeni u devedesetim godinama prošlog veka, očekivali su da će im nova američka administracija na srebrnom poslužavniku preko noći dati potpuno međunarodno priznatu državu. Zato u očaju vade sve one propagandne pristupe koji su im nekada uspešno obezbeđivali podršku svetske javnosti – pozorišne predstave sa masovnim trovanjima, pokušaji oživljavanja lažnog narativa žrtve, priče o genocidu i Miloševićevim „zločincima”, prekrajanje činjenica i istorije, traženje odštete za srpsku kulturnu i versku baštinu koju su oni sami divljački uništili, itd. – ne bi li nešto od toga prošlo. Njihovi mentori za sada ćute i ne reaguju.

Ali ćute i ne reaguju ni na 80 napada na Srbe i srpsku imovinu, na konstantno ugrožavanje srpskih manastira i crkava i uništavanje srpskih grobalja, na histeriju i primitivizam rulje u sprečavanju Dragice Gašić da se posle dvadeset godina vrati u svoj rodni grad i u svoj stan. Sramno je što, na primer, Radio slobodna Evropa, glasilo američke vlade, u svom članku o problemima sa kojima se jedna jedina srpska povratnica suočava u Đakovici, od nekoliko desetina hiljada Srba koliko je pre rata tu živelo, ne kaže da je takvo ponašanje nedopustivo, jer su pravo raseljenih na povratak i pravo na privatnu imovinu neprikosnovena prava, već naglasak stavlja na to da je povratak ove jedne bespomoćne žene „otvorio stare rane napaćenih Albanaca”.  Toliko o praznoj i odavno izlizanoj priči o vladavini prava, demokratiji, ljudskim pravima i multietničnosti koju decenijama slušamo iz usta dobro plaćenih vašingtonskih, berlinskih i londonskih političara i lobista. Tragično je što se tom opusu izlizanih reči, zloupotrebljenih za političku propagandu i lične interese, sada ubrzano dodaje jedna tako ozbiljna tema kao što je genocid.

Kao i mnogo puta do sada u sličnim situacijama, mlake i neubedljive zvanične poruke koje stižu iz najuticajnijih zapadnih administracija povodom zabrinjavajućeg stanja dijaloga i Kurtijevog drskog insistiranja da istorija počinje sa njim – osim kada tragikomično pokušava da napiše svoju sopstvenu verziju događaja na ovim prostorima u poslednjih nekoliko vekova – i odbijanja da sprovede obaveze iz prethodno potpisanih sporazuma, prate i one, šaptačke, kojima se prištinski junoša ohrabruje u rušenju briselskog procesa. Ovo je već duboko ukorenjen modus operandi zapadnih zvaničnika na našim prostorima. Najšokantniji primer ovakvog licemernog pristupa u tragičnom raspadu bivše Jugoslavije svakako je bilo ohrabrivanje Alije Izetbegovića od strane tadašnjeg američkog ambasadora Vorena Cimermana da povuče potpis sa Kutiljerovog plana i opredeli se za krvavi rat i razaranje umesto za mir, koje su SAD samo deklarativno podržavale.

U propagandnoj histeriji koja prati pokušaje istiskivanja uticaja Rusije i Kine sa prostora zapadnog Balkana, ključna mantra, koju kao papagaji ponavljaju zapadni političari, analitičari i lobisti, kao i oni koji bi da im se umile u regionu, svakako je ona o malignom ruskom i kineskom uticaju. Objektivno govoreći, maligni uticaji zaista postoje, ali oni ne dolaze ni iz Moskve ni iz Pekinga, već od šaptača sa istoka i zapada, koji huškanjem prištinskih, sarajevskih i podgoričkih političara direktno i dugoročno destabilizuju situaciju na zapadnom Balkanu.

Da krenemo od istoka.

U međunarodnim krugovima se godinama u negativnom kontekstu govori o ulozi Turske na zapadnom Balkanu i šire. Vlade u regionu, svesno zatvarajući oči na subverzivne aktivnosti kojima se direktno ugrožavaju njihovi nacionalni interesi, usmeravale su pažnju javnosti na deklarativno prijateljske odnose i investicije kojima se novac krugova bliskih vrhu vlasti ispumpavao iz zemlje u trenutku zategnutih odnosa Turske i Zapada.  Ali, u poslednje vreme, preteće poruke koje dolaze iz zvanične Ankare i potezi koje vuče značajno su intenzivirani. Od naoružavanja ilegalne vojne formacije na KiM kupovinom oružja u BiH korišćenjem lažnih sertifikata o krajnjem korisniku i kršenjem međunarodnog zakonskog okvira kojim se reguliše kontrola naoružanja u svetu, što je već rađeno kod naoružavanja radikalnih islamskih grupa u Siriji i Jemenu, do najava intenzivnog lobiranja za priznavanje „države Kosovo”. I jedno i drugo predstavljaju direktan neprijateljski čin protiv naših nacionalnih interesa i zahtevaju našu reakciju diplomatskim sredstvima koja postoje u uređenim i civilizovanim međunarodnim odnosima. Iako za nas neprijatna, činjenica da je Turska prva priznala tzv. Kosovo je stvar njene suverene odluke, ali lobiranje za dalja priznanja predstavlja agresivni čin direktno usmeren protiv naših nacionalnih interesa. Kako bi, na primer, Turska reagovala kada bismo mi izneli isti stav u vezi sa, na primer, samoproglašenom nezavisnom državom Kurda na njihovoj teritoriji? Ne verujem da bi sedeli skrštenih ruku i pokazivali razumevanje za naše poteze.

Zbog čega se to upravo sada dešava? Turski predsednik Erdogan prepoznao je nelagodu koju među strukturama SAD unosi povlačenje trupa iz Avganistana. Sa jedne strane, postoje čvrsti razlozi za ovo povlačenje. Odluka da se posle dve decenije prizna poraz i trupe povuku iz avganistanskog živog blata nije bila laka za nekadašnju supersilu i više puta je odlagana. Ali ovaj rat je odavno postao preskup za američke poreske obveznike a i koštao je SAD previše života. Međutim, i pored čitavog arsenala zakulisnih operacija kojima se uticaj SAD na ratištima širom sveta održava naoružavanjem i kontrolom radikalnih islamskih grupa, uključujući i ona u Siriji i Jemenu, haos koji ostaje odlaskom vojnika NATO-a je preveliki i nema te propagande ili spina koji mogu da ga predstave u drugačijem svetlu.

Erdogan je to prepoznao kao situaciju u kojoj dobija na svim stranama. Slanjem svojih trupa, koje će pokušati da zadrže makar minimalnu kontrolu nad strateški važnim tačkama, pojavljuje se kao spasilac obraza SAD i EU i, posle godina zategnutih odnosa, vraća Turskoj ulogu strateškog partnera Zapada u ovom delu sveta. Odjednom sva kršenja ljudskih prava i podrška radikalnom islamizmu za koje se godinama legitimno optužuje padaju u drugi plan. Sa druge strane, Ankara širi zonu svog vojnog i političkog uticaja u regionu. I, konačno, priprema teren da ovaj kapital unovči u drugim pitanjima od interesa, poput trenutno zataškanog spora sa Grčkom oko teritorijalnih voda. U tom okviru treba posmatrati i njegovu upravo završenu posetu okupiranom delu Kipra i zapaljive izjave koje je dao tom prilikom, kao i već pomenute najave lobiranja za nova priznanja „države Kosovo”, ili ilegalno naoružavanje njene paravojske. Iako se u nekim od ovih poteza njegovi interesi preklapaju sa zapadnim, dok su im drugi direktno suprotstavljeni, nema nikakve sumnje da svaki od ovih poteza dugoročno destabilizuje te delove sveta. Ali Erdoganova procena je da je, slanjem trupa u Avganistan, dobio tapiju od zapadnih sila da radi doslovno šta želi i on je spreman da to iskoristi do kraja.

Neznatno drugačijim sredstvima, maligni uticaji i destabilizacija regiona stižu i sa zapada. I Berlin i Vašington naoružavaju paravojne formacije na ovom delu naše teritorije i tu nema neke velike razlike od „istočnog” pristupa. Mentori kosovskog projekta, a pre svega Vašington, vrše pritisak kroz severnoatlantske strukture na članice EU koje nisu priznale ovu fantomsku samoproglašenu „državu” da svoju odluku preinače. U slučaju, na primer, Grčke, koristi se ucenjivački pristup u vezi sa konfliktom sa Turskom, kao i primamljiv finansijski podsticaj kojim se maše ispred nosa atinskih političara. I Oslo se, po prvi put, direktno ukrcao na ovaj voz, plaćajući Kurtijeve strane savetnike novcem norveških poreskih obveznika. Da li je rezultat kojem teži Kurti – potpuno urušavanje procesa dijaloga i resetovanje celog procesa zato što Prištini ne ide onako kako su očekivali – ono što je program zvaničnih SAD, Nemačke, Velike Britanije i Norveške?  To, konačno, otvoreno zagovaraju već izlizani prištinski lobisti  u ovim zemljama. Ako jeste, to je i urušavanje ustanovljenog civilizovanog i pravno regulisanog sistema da ono što je potpisano mora i da se sprovede.  A ako to zaista i jeste slučaj, onda je to divlji zapad u međunarodnoj politici i međunarodnom pravu i ni Priština ni njeni mentori nemaju ništa osim gole sile da primoraju Beograd da na tako nešto pristane. Tako nešto je bilo moguće pre četvrt veka, ali od tada je puno vode proteklo ispod mostova na Savi, Potomaku, Špreji i Hafelu i Temzi.  Ali  i na Volgi i Jangcekjangu. Otuda i ta mantra o negativnom kineskom i ruskom uticaju u regionu, koji jeste zloćudan – ali za mogućnost ucena i brutalne upotrebe sile od strane Zapada, koje smo videli devedesetih.

Nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista