Kazino kapitalizam

Planetarno nepoverenje u vakcine protiv kovida predstavlja sociološku činjenicu koja zahteva dublju analizu od one zasnovane na površnim mantranjima o uticaju tzv. teorija zavere na ljudsku svest. U pitanju je kriza poverenja u globalni sistem koja se fenomenološki može posmatrati i kao reakcija ljudi na funkcionisanje korporativnog kapitalizma i periodične krize planetarnih razmera koja se izaziva sa ciljem uspostavljanja globalne hegemonije.

Taj kontinuirani proces porobljavanja lokalnih društava unutar globalnog i bleštavog sistema kazino kapitalizma tekao je sporo i u fazama, pri čemu je svaka faza predstavljala korak napred u hegemonizmu i tri koraka nazad u humanizmu. 1) Likvidacija Salvadora Aljendea, predsednika Čilea, 1973. godine i Pinočeovi fašistički metodi sprovođenja neoliberalnih ekonomskih mera nakon preuzimanja vlasti označili su početak kraja narodne demokratije u svetu, utrli put obesmišljavanju institucije izbora te legalizovali nedemokratsko postavljenje, od strane velikih sila i moćnih korporacija, zavisnih vlada koje autoritarno vladaju u interesu korporativnog biznisa; 2) Pad Berlinskoj zida 1989. godine ustoličio je svetskog policajca i planetarnu vojsku u službi nesputane mobilnosti kapitala; 3) Iste godine predstavljen je globalni neoliberalni dokument pod nazivom Vašingtonski konsenzus koji je propagirao obavezujuće smernice za privatizovanje društvene imovine širom planete, sprečio nezavisnu ekonomsku politiku država, ojačao multinacionalne korporacije i bankarski sektor te slobodu tržišta uzdigao iznad slobode čoveka; 4) Bombardovanje SRJ 1999. godine utabalo je put normalizovanju mogućnosti da se vojne intervencije ubuduće mogu vršiti i bez dozvole UN-a; 5) Rušenje njujorških kula 2001. godine, omogućilo je gušenje ljudskih prava dekretima izvršne vlasti ali i favorizovanje bezbednosti nauštrb slobode pod izgovorom odbrane od nevidljivog neprijatelja; 6) Ekonomska kriza iz 2007/2008. godine, prouzrokovala je globalni strah od nezaposlenosti, učvrstila globalnu moć lihvarokrata, a izabrane vlade nacionalnih država učinila zavisnim od institucija korporativnog kapitalizma.

Svaki od navedenih momenata predstavlja korak napred u transformaciji globalnog korporativnog sistema iz faze dominacije, gde se disciplinovanje građana i izabranih vlada širom sveta vršilo i uz upotrebu fizičkog nasilja, u fazu totalne hegemonije, gde se represija i psihičko nasilje ostvaruje manipulativnim tehnikama ubeđivanja, indoktrinacije i institucionalnih pritisaka na egzistencijalnu sigurnost ljudi.

Takođe, svaki od navedenih momenata doprineo je učvršćivanju bezalternativnosti, jednodimenzionalne misli, autoritarne svesti, izrabljivačkog i tržišnog karaktera, egzistencijalnog straha i dominacije prava korporacija nad pravima pojedinaca.

Slobodnomisleći ljudi širom sveta bunili su se, i još to čine, protiv moći simboličkog nasilja koja nameće sopstvena pravila, protiv duboko prokopanog rova između šačice najbogatijih na planeti i mase podjarmljenih, protiv multinacionalnih korporacija koje su postale moćnije od mnogih kolonizovanih država u kojima nesmetano eksploatišu jeftinu radnu snagu i profitabilne sirovine…

(Foto EPA/Justin Lane)

Setimo se američkih „okupatora Volstrita”, španskih „indignadosa”, francuskih „žutih prsluka”…  Svi ti revolti predstavljali su plodove gneva i nepoverenja u nepravedni poredak kojem je hitno bila potrebna još jedna planetarna kriza kako bi se odbranio od erupcije nezadovoljstva širom sveta. 7) I gle čuda, buknula je koncem 2019. godine kovid kriza koja je, pored skretanja pažnje sa strukturnih problema korporativnog kapitalizma i enormne količine simboličke i materijalne koristi koju su pojedini sektori isisavali iz prenaduvane situacije, poslužila kao paravan za uklanjanje poslednje brane definitivnom zatvaranju konstrukcije totalitarne hegemonije na planetarnom nivou. Reč je o marginalizaciji ustava nacionalnih država i međunarodnih deklaracija o ljudskim i dečjim pravima.

Upravo na tome trenutno rade reakcionarne vlade širom sveta, nastojeći da trajno unazade civilizacijske tekovine – prava i slobode čoveka, za koje su se progresivni ljudi mukotrpno borili stotinama godina, ali i da vrate civilizaciju nazad u mračno doba nesputane represije. Ljudi se u ovom trenutku, protivno Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, lišavaju slobode izbora i razvrstavaju na podobne i nepodobne.

Nevakcinisani se protivustavno etiketiraju, kriminalizuju, primoravaju na vakcinaciju pod pretnjom uskraćivanja prava na rad i na koncu  svrstavaju u građane drugog reda.

Dugoročno posmatrano, ovo je strašnije od bilo kojeg soja virusa budući da nagoveštava proširenje opsega represije i njenu institucionalizaciju u godinama koje dolaze. Jer, ne preti vakcinisanima opasnost od nevakcinisanih, budući da medicina tvrdi kako imunizovani eventualno mogu dobiti lakši oblik bolesti koji ne zahteva bolničko lečenje. Stvarna opasnost i jednima i drugima preti od sistema koji vakcinisane stavlja iznad nevakcinisanih, profit iznad ljudi, farmaciju iznad medicine, dekrete iznad ustava, laž iznad istine, uredbe iznad zakona, bezbednost iznad slobode, tehnologiju iznad nauke, ekonomiju iznad života… I, koliko sutra, represiju od koje nema odbrane iznad svih nas.

Takav sistem ne zaslužuje poverenje već masovni otpor građana budući da te iste građane – subjekte tretira kao puke objekte – potrošače, tržišne marionete i žrtvene pione na šahovskoj tabli bezgraničnog rasta koji je sam sebi svrha.

Sociolog

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista