Mutiranje porodičnog modela

(Specijalno za Politiku od dopisnika Tanjuga iz Pariza)

Tradicionalna slika francuske porodice – bračni par sa najmanje dvoje dece – drastično je promenjena poslednjih godina povećanjem broja vanbračnih zajednica. Sastav porodice je vremenom evoluirao, odražavajući promenu običaja. Domaćinstva su manja, nevenčani parovi su češći, kao i parovi bez dece i porodice sa jednim roditeljem.

Više od polovine domaćinstava je sa jednom ili dve osobe: jedna od tri osobe živi sama, jedan od četiri para je bez dece. Prve značajne promene u francuskoj porodici primećene su u osamdesetim godinama, sa povećanjem zaposlenih žena i većim brojem slobodnih veza.

Danas se 45 odsto Francuza rađa izvan bračne zajednice, čemu je doprinela veća tolerancija društva prema samohranim roditeljima, a jedan od tri braka se završava razvodom, što dovodi do povećanog broja samohranih majki. Češće se razilaze parovi visokoobrazovanih, pri čemu muškarci imaju mnogo više šansi da se nađu u novoj vezi, dok majke često ostaju same posle razlaza. Žene rađaju prvo dete sve kasnije – u proseku sa 29,9 godina, a neretko i posle 40, naročito kad je reč o ženama koje su dugo studirale.
Mladi ostaju da žive sa roditeljima duže nego ranije – muškarci do 26, a žene do 23. godine u proseku.

Dok se mladi sve ređe odlučuju za porodicu, Francuzi između 30. i 35. godine imaju sve više dece. Francuska je zemlja sa najvećim natalitetom u Evropskoj uniji, ispred Italije, Španije i Nemačke.

Ovaj fenomen se tumači politikom porodice koja se sprovodi od šezdesetih godina. Sistem socijalne i zdravstvene zaštite, dečjih dodataka i, pre svega, predškolska nastava za svu decu stariju od tri godine, predstavlja još jedan francuski izuzetak.
 
Po broju samohranih roditelja Francuska se približava nordijskim zemljama, gde se više od polovine dece rađa izvan braka, za razliku od Grčke i Kipra, gde taj procenat jedva doseže pet odsto. Zanimljivo je da sve ređe stupanje u brak mladih u Evropi nimalo ne utiče na pad nataliteta, već naprotiv, doprinosi rastu broja novorođenih beba.
Istraživanja pokazuju da natalitet zapravo opada na jugu Evrope – tamo gde se deca rađaju uglavnom u braku.
Ovoj tendenciji rađanja dece izvan braka je doprineo i privredni razvoj od sedamdesetih naovamo, koji je omogućio srednjoj klasi mnogo kvalitetniji život od onog koji su sebi mogli da priušte njihovi roditelji. Tome je doprinelo i smanjivanje radne nedelje na 35 radnih sati za vreme socijalističke vlade Lionela Žospena u devedesetim godinama.

Iako su se izborile za pristup profesijama koje su u prošlosti bile rezervisane za muškarce i za veću jednakost polova, Francuskinje su i dalje slabije plaćene od kolega koji obavljaju isti posao, zbog čega vlada namerava da uvede novčane kazne od 2010. godine za preduzeća koja ne poštuju jednakost polova kada je reč o platama.

Iako se menja, tradicionalna podela poslova u kući i dalje opstaje, pa poslovi poput čišćenja, spremanja, kuvanja, kupovine namirnica ili pranja rublja uglavnom padaju na žene. Ako ne vole poslove u kući, Francuzi najčešće nalaze više zadovoljstva od žena u kuvanju, što je u skladu i sa njihovim načinom života, okrenutom kulturi kulinarstva.

Uprkos tome što se Francuzi sve ređe odlučuju na brak, nasilje među parovima nije smanjeno, već je, kako pokazuju najnovija istraživanja, u povećanju.
Nakon godina ekonomskog prosperiteta, društvena situacija se menja pod udarcima mondijalizacije i prevlasti liberalnog kapitalizma kao ekonomskog modela u razvijenim zemljama. Od 2003. godine Francuska je ušla u period ekonomske stagnacije, što se odražava i na stagnaciju životnog standarda, čime je najviše pogođena srednja klasa.

Francuzi su dugo živeli sa verom u bolju budućnost, ali se ta tendencija poslednjih godina promenila i sve je više onih koji veruju da će sutrašnjica biti gora i da će njihova deca živeti teže nego oni. Glavna preokupacija Francuza postala je kupovna moć, ispred zdravstva i penzija, dok je stopa nezaposlenosti među najvećim u Evropi.

Francuzi se nalaze na kraju slavnog perioda socijalne politike koja je štitila pojedinca i porodicu. Društvo se od brige za pojedinca kreće ka kolektivnim interesima, kao što je veća produktivnost i kompetitivnost, što podrazumeva duže radno vreme, manje odmora i stezanje kaiša.