Život bez statistike

Da porodica Miladinović iz sela Banja nadomak Aranđelovca živi u Švedskoj – imala bi sve. Nažalost, ili na sreću, oni žive u Šumadiji. Kao i većina srpskih porodica imaju najviše – briga. Kako izdržati do sledećeg prvog u mesecu, kako živeti...

U dve male kuće, koje deli desetak metara bašte na nevelikom imanju, smestile su se tri generacije porodice starih Šumadinaca. Boško (72), diplomirani pravnik, glava porodice, o politici, koje su novine pune, ne brine previše. Više ga, kaže, zanima, kako će da kupi svinju uoči zime i koliko-toliko ublaži posledice godišnjeg doba koje je možda lepo na nekoj od švajcarskih planina, ali je u selu pravi izazov.

– Posadili smo malu njivu iza kuće. Uskoro ćemo žito da pokupimo i sačuvamo ga kao hranu za krmaču. Moramo i nju da kupimo pre hladnoće, pa da je natovimo i zakoljemo. Duge su ovde zime, a meso ne bismo drugačije ni imali.

Na pitanje da li će svinju možda hraniti koncentratom, odgovara Boškova snaja, Zora (41), domaćica: „Ma kakvi. Da nije Boška i njegove penzije, ne znam uopšte kako bismo. A da moji roditelji, koji žive na planini Rudnik i imaju krave, ne šalju sir, kajmak i mleko, moja deca te ’đakonije’ ne bi okusila.”

Zorin muž Saša (44), alatničar, radi u struci u velikom lokalnom preduzeću „Peštan”. Plata, prosečna – oko 35.000 dinara. Dece ima četvoro. Odgovor na pitanje da li je uobičajena plata u Srbiji dovoljna za šestoro, ne iznenađuje.

– Izračunaj sam, šta ja da ti pričam. Zato radim i prekovremeno u firmi, ali i privatno, kao auto-limar. Nažalost, u poslednjih šest meseci posla

nema mnogo. Koliko narod ima para, toliko i popravlja automobile.

Saša je prošlog meseca imao 227 radnih časova, od toga je 16 sati radio za vreme praznika. Mora se.

(/slika2)Mika, njegov godinu dana mlađi brat, živi u manjoj kući sa ocem Boškom. Ne priča mnogo. Razboleo se neposredno po povratku iz vojske, a u invalidsku penziju kao mašinski tehničar morao je pre dvanaest godina. Ta penzijica je dovoljna taman da pokrije troškove cigareta i kafe koju popije. Lekove, srećom, dobija na recept. Boško se retko odvaja od njega.

Stigne, ipak, najstariji Miladinović na sve strane, a i mnoge rupe u budžetu osmočlane porodice popuni. Džeparac za unuke njegov je sektor. Računi u obe kuće, takođe.

– Bogu hvala, nemamo troškove za komunalije kao vi u Beogradu. Nema ovde Infostana, ali ima računa za struju i vodu – veli Boško.

– A oni su ogromni – uključuje se Zora u razgovor i dodaje – četvoro dece imamo. Mašina za pranje veša radi bez prestanka. Trudimo se da peremo noću, kad je jevtina struja. Punimo mašinu do vrha, ne uključujemo je pre. Tako štedimo i deterdžent, a i noću je kupatilo najmanje zauzeto.

Kupatilo je, zapravo, najprometnija prostorija u kući Miladinovića. Gužva je, kažu, ponekad takva da bi im redni brojevi ispred vrata toaleta dobrodošli.

– Nikola (18) šampion je dugačkog tuširanja. Konkurencija jeste jaka, ali on pored dugog zadržavanja potroši i svu vodu. Po tom pitanju je najgori – jednoglasni su Miladinovići.

Jaz između generacija, kako kaže Zora, i danas se oseća, ali je bio mnogo uočljiviji ranije, kad su Boškovi roditelji bili živi.

– Nisi smeo baš mnogo da im kažeš. Potpuno različiti pogledi na, ponekad, čak i osnovna pitanja bili su klipovi u točkovima koji bi našu komunikaciju poveli pravim putem. Danas je sukob generacija čak i simpatičan, sveden na nivo šale. Moja deca, na primer, puste himnu „Hej, Sloveni” i stanu mirno pred dedom, a samo što ne puknu od smeha.

Nikola ima i lepših osobina od trošenja tople vode za tuširanje. Školsku godinu završio je sa svim peticama. Kao i ostalo dvoje školaraca u kući, Nemanja (17) i Marija (13) koja je ove godine čak ušla u knjigu „Stotinu najtalentovanijih šumadijskih đaka”.

– Školu neću da nastavljam. Počeću da radim – veli Nikola.

Posao, kaže, može da se pronađe. Ali loše plaćen, jer je „dobro plaćen posao kao dobitak na lutriji”. Namerava da tri godine radi u struci, posle položi nekoliko ispita i tako stekne diplomu više škole u Kragujevcu.

Najmlađa, Jelena (5), o zapošljavanju još ne mora da brine. A kojom se brzinom prilike u Srbiji menjaju, kaže tata Saša, i ona će, kada vreme dođe, iste muke da muči.

– Politika me ne interesuje, ali bi svi oni koji pričaju da im je „običan čovek” na prvom mestu trebalo da provere kako i koliko plaćaju privatnici, gazde. Kolike su plate na koje prijave radnike, koliko novca daju na ruke, ne plaćajući porez državi i ne ulažući u penzioni fond radnika. Možda u ovoj zemlji nadležni misle da cela Srbija zaista prima minimalac? Ili nadležni, ko god da su, ne znaju da kad se, recimo, obratiš nekoj od institucija tražeći zaštitu, dobiješ odgovor: „Ćuti, dobro je dok išta plaćaju”. E, politika je da te probleme rešiš, ništa drugo i ništa manje – u jednom dahu izgovorio je Saša.

Boško je na to samo uzdahnuo. Izgledalo je kao da će tražiti da zaboravimo Sašine reči.