Istorija pisana krvlju, blatom i zaboravom

U klimi kada u Nemačkoj i Italiji bujaju nacizam i fašizam, na istoku gospodari čvrsta ruka Josifa Visarionoviča Staljina, a Jugoslavija razapeta između potreba, želja i mogućnosti i svakolikih međuetničkih nezadovoljstava, 9. oktobra 1934. događa se teroristički čin na francuskom, prijateljskom tlu. Pred hiljadama svedoka u Marseju je ubijen jugoslovenski kralj Aleksandar Karađorđević.

 Ono što je posle sledilo – hapšenje i suđenje atentatorima, tema je dugometražnog hibridnog filma „Pucnji u Marseju” scenariste i reditelja Gordana Matića, u kojem se igrani delovi vešto prepliću sa pseudodokumentarnim formama. Sinoć na Kanli kuli, tom gledalištu pod otvorenim nebom 34. Herceg Novi Montenegro film festivala, dogodila se njegova svetska premijera.

Scenario za ovaj film Matić je (u saradnji sa Vladimirom Andrićem) zasnovao na transkriptima sa suđenja u Eks an Provansu (započeto 1935), izveštajima sudskog izveštača Stanislava Vinavera i arhivskim materijalima o ovom događaju iz 1934. godine koji je obeležio 20. vek. Pred očima gledalaca je sudski proces teroristima, pripadnicima ustaškog pokreta, Zvonimiru Pospišilu, Miju Kralju i Ivanu Rajiću, koji su bili saučesnici Vladi Georgijevu Černozemskom, pripadniku bugarskog VMRO-a, glavnom atentatoru na kralja Aleksandra od Jugoslavije i ministra spoljnih poslova Francuske Luja Bartua. Matić kroz rekonstrukciju i dramatizaciju pravnog procesa, osvetljavajući takođe i sve ono što je izostavljeno tokom suđenja, nudi gledaocima punokrvnu sudsku dramu koja je najbliža istini o samom suđenju. Nudi film koji doprinosi rasvetljavanju jednog dela jugoslovenske, srpske i evropske istorije. Film koji otrže od zaborava i film koji zavređuje da se posle bioskopske eksploatacije nađe i na kanalu „Histori”, a ne bi bilo loše da ga pogleda i francuska publika.

 Neuobičajena filmska struktura koju je Matić svesno odabrao (a već je i uspešno iskusio i u filmu „Žućko – Priča o Radivoju Koraću”) i sa njome vešto zavladao, omogućila mu je rediteljsku kontrolu igranih delova i arhivske građe i upotrebu pseudodokumentarnih delova u kojima likovi kao akteri događaja iz 1934. govore direktno u kameru. Na ovaj način dodatno je gledaocu približena politička i društvena atmosfera vremena u kojem se atentat dogodio, ali i otkrivena mnoga naknadna saznanja i o tom sudbonosnom danu i o događajima kasnije tokom i posle istrage.

 Rekonstrukcija sudskog procesa u skladu sa arhivskim snimcima je prezentovana u crno-beloj tehnici, dok su scene direktnih svedočenja „aktera” događaja: tužioci, advokati, sudije, agenti policije i tajnih službi, izveštači, novinari, političari, svedoci samog događaja... snimane u koloru. I ovakvo stilsko opredeljenje daje ovoj sudskoj drami na dinamizmu i povećanju tenzija u tadašnjem (pa i sadašnjem) velikom očekivanju da će se konačno otkriti istina ko je zapravo stajao iza ubistva. Oko atentata i ovog jednog od najznačajnijih događaja u srpskoj (i jugoslovenskoj) istoriji kružile su i kruže mnoge priče, legende, pa i nedostojna poricanja, a tome su doprinele i promene koje su se na evropskom tlu događale od atentata do početka suđenja nad kojim se, uz veo tajnovitosti i uticaja sa političkih vrhova, nadvio i nespokoj i strepnja od mogućnosti da će ubice biti oslobođene...

 Sve je to sabrano i uverljivo predstavljeno u Matićevim „Pucnjima u Marseju”, filmu u kojem su svoj doprinos dali direktor fotografije Dušan Ivanović, montažer Aleksandar Popović i scenograf Nenad Marković i kostimografkinja Dragica Laušević. Muziku za film komponovao je Marko Matović, a veliku glumačku ekipu čine: Tihomir Stanić, Vladimir Aleksić, Svetozar Cvetković, Gordan Ličić, Strahinja Blažić, Đorđe Đoković, Nikola Milojević, Vladan Živković, David Tasić Daf, Marko Marković...

 Posle svetske premijere u glavnom takmičarskom programu 34. Herceg Novi Montenegro festivala, Matićevi „Pucnji u Marseju” biće prikazani i na srpskim festivalima koji slede, dok će se zvanična bioskopska premijera održati 9. oktobra na dan ubistva kralja Aleksandra od Jugoslavije...