Staljin „menja" prošlost Rusije

Josif Visarionovič Džugašvili, nekadašnji glavni propovednik marksizma, postao je simbol savremene Rusije. Tako u svojoj knjizi „Mladi Staljin“, tvrdi britanski istoričar Sajmon Sibeg Montefjori i dodaje: „Čudovišna je ironija sudbine da se iz običnog gruzijskog bandita izrodio jedan od najvećih ruskih ‘careva’ – simbol vlasti, imperije i pobede.“

Ma koliko bio „vidovit“ dok je pisao knjigu, Montefjori verovatno nije slutio da će učesnici velike ankete za izbor najznačajnije ličnosti u ruskoj istoriji, koja se ovih dana odvija putem Interneta, svoj glas dati upravo – Staljinu. Ako se uz to doda podatak da je na drugom mestu pesnik Vladimir Visocki, a trećeplasirani u istoj anketi vođa Velike oktobarske revolucije Vladimir Iljič Lenjin, mnogo šta biva jasnije. Rusi na svoju socijalističku prošlost gledaju mnogo drugačije od ostatka sveta. Posebno od žitelja zemalja takozvanog demokratskog Zapada.

Analitičari, neretko, „povratak Staljina“ tumače jačanjem samopoštovanja koje je među običnim Rusima probudio bivši predsednik a sadašnji premijer Vladimir Putin. Naime, sam Putin je u više navrata isticao da je ponosan na svoje roditelje koji su živeli i stvarali u epohi socijalizma. „Poricati da je tokom sedam decenija trajanja socijalističkog sistema mnogo toga velikog urađeno bilo bi isto što i reći da su naši roditelji živeli uzalud“, naveo je Putin pre neku godinu prilikom vraćanja u zvaničnu upotrebu socijalističkih simbola poput himne, vojnih obeležja i sličnog.

Ipak, kada je reč o gore pomenutoj internet-anketi, razmišljanja idu i nekim drugim pravcima. Tako, na primer, Vladimir Lavrov, zamenik direktora Instituta za rusku istoriju, smatra da je liderska pozicija Staljina uzrokovana „odsustvom državne ideologije, jasne pozicije i države i sredstava javnog informisanja u odnosu na pomenute političke ličnosti“. „Ljudi često ne znaju pravu istinu ni o Staljinu, ni o Lenjinu. Meni, na primer, dolaze studenti koji su ubeđeni da je Lenjin – poslednji ruski imperator“, objašnjava Lavrov.

 „Opravdanje“ za popularnost Džugašvilija pronalazi se i u samoj tehnologiji glasanja. Naime, pretpostavlja se da su posetioci sajta www.nameofrussia.ru, putem kojeg se sprovodi anketa, uglavnom podeljeni na „komuniste“ koji su za Staljina i Lenjina i „demokrate“ kojima su bliži svi ostali, čime ovi drugi neminovno „rasipaju“ svoje glasove na stotine velikana ruske istorije.

Da je tako kako misle Lavrov i njemu bliski tumači izbora za „najvećeg Rusa“, ma koliko bili u pravu, sve bi bilo jednostavno. Ali valja imati na umu da se glasanje odvija u vremenu slobodnog, pa i nekontrolisanog, globalnog protoka informacija. Mnogi stereotipi ruše se pod navalom „istina“ i „neistina“, ili ideološki ogoljenih priča koje plasiraju mediji (pre svega elektronski), a pogotovo Internet kao najneukrotiviji izvor informacija. 

Ako se vratimo želji Vladimira Putina da o svojim korenima misli bolje nego što ga na to teraju pomenuti stereotipi nametnuti postsovjetskoj Rusiji od strane Zapada, onda treba imati u vidu i činjenicu da su upravo zahvaljujući oslobođenju medija mnogi Rusi spoznali da gresi njihovih najbližih predaka i nisu bili jedini na ovoj planeti. Staljin jeste poslao u smrt milione ljudi, ali, kada je trebalo, ni Amerikanci, Englezi, Francuzi, Holanđani, Španci, Nemci... nisu birali sredstva da ostvare sopstvene ciljeve, bilo u svojim zemljama, bilo po belosvetskim kolonijama. I to, takođe, u Staljinovo vreme, pa i kasnije..

Izvinjenja poput onoga koje je su zvanične vlasti Australije nedavno uputile domorocima Aboridžinima za „duboku bol, uvredu i poniženje“ koje im je nanela politika prošlih vlada, uključujući i one s početka 20. veka, neminovno ulaze u našu svakodnevicu. Da li će, na primer, uslediti slično izvinjenje SAD građanima Japana zbog uništavanja civila nuklearnim oružjem, ili Vijetnamcima zbog upotrebe hemijskog oružja i napalma od strane američke vojske, ili Iračanima, Avganistancima, Srbima...?

Upravo saznanje da tokom vekova zločini nisu činjeni samo na određenim geografskim prostorima, i samo od strane ljudi na koje se upire ideološkim ili bilo kojim drugim prstom, opravdava odbranu sopstvene istorije, pa makar ona bila i idealizovana. Problem je što to idealizovanje često krene u pogrešnom pravcu i pretvara se u tvrdi nacionalizam. Kako drugačije objasniti, na primer, to što je u jednoj sličnoj nedavnoj anketi u Ukrajini nacistički kolaboracionista Stepan Bandera zamalo pobedio Jaroslava Mudrog, Velikog princa Novgoroda i Kijeva, pod čijom je vlašću Kijevska Rusija dosegla svoj zenit, kako na kulturnom – tako i na vojnom planu.