Sarkozi ozlojedio Kineze

Predsednik Francuske Nikola Sarkozi „potvrdio je svoju nameru” predsedniku Kine Hu Đintaou – sa kojim se sreo na sastanku lidera grupe industrijskih sila G-8 u Japanu – da 8. avgusta prisustvuje svečanom otvaranju Olimpijade u Pekingu, uprkos zahtevima u kineskoj javnosti da mu se, zbog njegovih stavova o Tibetu i političke podrške dalaj-lami, ne ukazuje gostoprimstvo u Kini.

Jelisejska palata je saopštila da će on ceremoniji otvaranja Olimpijskih igara prisustvovati u dvostrukom svojstvu: kao predsednik Francuske i kao predsedavajući Evropske unije. Pre ove odluke Sarkozi je zahtevao da se, ako kineska vlada ne bude pregovarala sa dalaj-lamom, Olimpijada bojkotuje, a potom je dolazak u Peking uslovio pozitivnim ishodom samih pregovora.

Predstavnici kineske vlade su se u međuvremenu, na sopstvenu inicijativu, sastali sa izaslanicima dalaj-lame. Rezultati pregovora bi se teško mogli oceniti kao uspešni: od dalaj-lame se odlučno zahteva da se odrekne separatističkih aktivnosti, kao i same ideje o nezavisnosti Tibeta. Zapadnim državnicima Peking je stavio do znanja da je Tibet deo Kine i da će njihove eventualne sugestije o tome kako da se pregovara sa dalaj-lamom smatrati mešanjem u kineske unutrašnje poslove.

Predsedniku Sarkoziju Peking je u prošli utorak, dan uoči njegovog susreta sa Hu Đintaom, uputio i dodatno upozorenje povodom njegove ranije najave da će se u avgustu susresti sa dalaj-lamom u Parizu. Ako do tog susreta dođe, izjavio je novinarima kineski ambasador u Parizu Kong Ćuan, „to će imati ozbiljne posledice po kinesko-francuske odnose, jer je suprotno međunarodnim principima o nemešanju u unutrašnje poslove”.

Uprkos ovim upozorenjima i nespremnosti Kineza da ga dočekaju sa dobrodošlicom, predsednik Sarkozi je, ipak, odlučio da svojim prisustvom uveliča otvaranje Olimpijade. Pre njega je to odlučio američki predsednik Buš. Nemačka kancelarka Angela Merkel, koja je jesenas prva od zapadnih političara pokvarila odnose sa Kinom zbog susreta sa dalaj-lamom, neće biti prisutna na ceremoniji. Britanski premijer Braun je „negde između“: neće biti na otvaranju, ali će doći na zatvaranje Olimpijade.

Ima se utisak da je u Sarkozijevom slučaju njegova druga funkcija – predsedavajućeg Evropskom unijom – sticajem okolnosti olakšala diplomatski posao i njemu i domaćinima. Iako su Pekingu i iz Brisela upućene kritike povodom neuvažavanje ljudskih prava i gušenja pobune na Tibetu, njegov institucionalizovani položaj prvog Evropljanina posredno će doprineti da se na stranu potisne moguća neprijatnost istorijskih razmera: da predsednik Francuske – u vreme kad se sa pekinških stadiona bude klicalo olimpijskom duhu, miru i prijateljstvu među narodima – bude jedini među osamdeset stranih državnika i pola miliona posetilaca koga većina Kineza ne smatra poželjnim u svojoj sredini. Alternativa toj neprijatnosti mogao je da bude Sarkozijev sugerisani bojkot Olimpijade, što većina zapadnih državnika ne prihvata da ne bi, kako je objasnio predsednik Buš, „uvredila kineski narod”.

Drugo je pitanje koliko će prisustvo predsednika Francuske na Olimpijadi doprineti poboljšanju kinesko-francuskih političkih odnosa, koji su od polovine marta, nakon nemira na Tibetu, pali na vrlo nizak nivo – da bi kasnije, zbog teških antikineskih skandala prilikom prolaska olimpijske baklje kroz Pariz 7. aprila, dobili gotovo hladnoratovska obeležja.

U Parizu su se – da podsetimo – na Ajfelovoj kuli i na katedrali Notr Dam vijorili transparenti na kojima su olimpijski krugovi bili nacrtani u vidu metalnih karika, kao policijske lisice, dok su demonstranti, tražeći od Kine da „ode sa Tibeta”, čak pokušali da otmu (i ugase) olimpijsku baklju koju je, u invalidskim kolicima, branila Đin Đing, kineska paraolimpijska prvakinja u mačevanju. Francuska štampa je potom pisala da je to bio „šamar” Kini, a kineska štampa se pitala nisu li Francuzi sami sebi opalili šamar kad su, u ime vajne odbrane ljudskih prava, dopustili napad rulje na ženu invalida. 

Kinu je posle toga bio zahvatio talas antifrancuskog raspoloženja. Sarkozi je izrazio žaljenje zbog incidenta, ali time nije uspeo da ublaži gnev i ozlojeđenost običnih ljudi. U njihovoj svesti ostalo je sveže sećanje na njegovu posetu Pekingu u novembru prošle godine: on je tada zaključio dugoročne ekonomske poslove u vrednosti od 30 milijardi dolara, a da nije ni pomenuo stanje ljudskih prava u Kini.

Posle incidenta u Parizu, Francuska, koja je nekad među Kinezima bila najpopularnija zapadna zemlja – verovatno i zato što je, pod De Golom, prva na Zapadu priznala novu Kinu 1964. i što je, posebno u Širakovo vreme, javno izražavala veliko poštovanje prema drevnoj kineskoj kulturi – odjednom se našla među izopštenima. Iz itinerera kineskih putničkih agencija ona je iščezla kao prva i najpoželjnija turistička destinacija. Prema izjavi francuskog ambasadora u Pekingu Erva Ladsua, broj kineskih turista zainteresovanih da posete Francusku opao je u poslednje vreme za 70 odsto. Učestali su i zahtevi za bojkot francuske robe na kineskom tržištu – zasad, doduše, bez većih štetnih posledica. Najgore je prošao sam Sarkozi. U anketi agencije Sina, od 173.575 ispitanih Kineza preko 89 odsto njih ne želi njegovo prisustvo na Olimpijadi u Pekingu.

Posle susreta sa Sarkozijem Hu Đintao je izrazio nadu da će „obe strane okrenuti novu stranicu i gledati na kinesko-francuske odnose sa strateške i dugoročne perspektive”. U javnosti su reagovanja pomešana. U anketi tabloida „Global tajms” većina ispitanih „nije oprostila” Sarkoziju ranije grehove, dok „Guangming žibao” smatra da je „dobro” što on dolazi: to znači da ipak „želi prijateljske odnose s Kinom”.