Energetski tigar luta po mraku

Vođen primerom povlačenja iz Avganistana, predsednik Džozef Bajden najavio je da će američke trupe do kraja godine napustiti i Irak, što bi moglo da predstavlja uvod u pojačavanje već ozbiljne krize u zemlji.

Kao i u Avganistanu, gde eksperti procenjuju da prerano povlačenje može da otvori vrata građanskom ratu i povratku Talibana na vlast, tako i izvlačenje iz Iraka znači zaoštravanje situacije u državi neprekinute sektaške tenzije između većinskih šiita i sunita, borbe za prevlast uticaja između SAD i Irana, obnovljenih aktivnosti Islamske države, endemske korupcije i neefikasne vlasti u Bagdadu, koja nije u stanju da obezbedi elementarne uslove za život.

Na sve to – ekstremni toplotni talas s temperaturama višim od 50 stepeni, požar u kovid bolnici koji je zbog lošeg menadžmenta odneo desetine života i stalne nestašice struje širom zemlje od 41 milion stanovnika.

Suviše izazova u istom trenutku, ali tokom nedavnog Bajdenovog susreta s iračkim premijerom Mustafom el Kadimijem u Beloj kući malo je bilo reči o teškim ekonomskim problemima, a više o tome kakva će biti bezbednost posle odluke o okončanju američke „borbene misije”.

Mnogi posmatrači se slažu u oceni da u vreme dok se Irak suočava s pojačanom aktivnošću Isisa, ubistvima i otmicama iza kojih stoje proiranske milicije, krah ekonomije predstavlja najveću pretnju koja bi mogla da obori vladu u Bagdadu.

„U Iraku postoji ozbiljna srednjoročna egzistencijalna kriza”, smatra Patrik Ozgud iz londonske konsultantske firme Kontrola rizika Bliskog istoka. „Ona bi mogla da udari pre nego što politička elita misli. Politička nestabilnost iz vremena velikih protesta 2019. neće biti poslednja i sistem mora da nađe bolje odgovore, ili će krenuti da se raspada.”

U oktobru pre dve godine, Iračani su masovno izašli na ulice protestujući protiv endemske korupcije, visoke nezaposlenosti i paralisanih javnih službi. Stotine su ubijene. Premijer Adel Abdul Mahdi je posle mesec dana podneo ostavku, a lideri protesta su pohapšeni ili likvidirani.

Prošlog meseca novi talas demonstracija izazvale su konstantne nestašice struje, do kojih je, sem rekordne vreline, doveo urušen sistem distribucije u koji se godinama nije ulagalo, kako zbog nezainteresovanosti vlasti, tako i zbog korupcije.

Na papiru, Irak je energetski bogata zemlja. Raspolaže petim po veličini rezervama nafte na svetu, a desetine milijardi dolara naftnih prihoda trebalo bi da obezbede finansijska sredstva za kupovinu struje iz Irana i drugih zemalja.

Ali, svi ti resursi istrošeni su u kombinaciji hroničnih bezbednosnih problema i nefunkcionalne vlasti u zemlji kojoj je neophodno 26–28 gigavata električne energije, a proizvodi se tek 18.

Iračka vlada potrošila je više od 80 milijardi dolara na poboljšanje elektro-sistema, povećani su kapaciteti, ali najveći deo izgubljen je u oštećenoj i zastareloj mreži. Rezultat je da 40–50 odsto proizvedene struje ne dođe do potrošača – svetski prosek gubitka kreće se oko osam procenata.

Iran je do sada obezbeđivao trećinu iračkog uvoza struje, ali je Teheran u junu obustavio isporuke pošto je dug dospeo do četiri milijarde dolara.

Kada dođe do nestašica, Iračani uključuju generatore, a u pomoć priskaču i privatni snabdevači. Poznati su kao „generator mafija” i njima je od koristi da nacionalni sistem ne funkcioniše. Sumnja se da oni stoje iza napada na elektro-strukturu, čime samo doprinose Isisu i drugim terorističkim organizacijama čiji je cilj širenje haosa.

Dodatni problem je što domaćinstva obično uopšte ne plaćaju struju, pa vlada mora da pokriva gubitke koji dostižu 12 milijardi dolara godišnje. Čak i efikasna vlast teško bi se sa time izborila.

Najjednostavnije rešenje bio bi oslonac na prirodni gas, koji se sada spaljuje kao nusprodukt s naftnih polja. Prema procenama Svetske banke, Irak, posle Rusije, gubi više prirodnog gasa nego bilo koja druga država sveta – što je ekvivalent 320.000 barela nafte dnevno. Poređenja radi, Irak je 860.000 barela dnevno trošio 2016, poslednje godine za koju su poznati podaci.

Solarna energija suočena je sa sličnim problemima. Male količine struje počele su da se proizvode 2013–2014, pre nego što je Isis uveo Irak u četiri godine haosa. Posle poraza džihadista, napredak je minimalan. Investitori, suočeni sa stalnim sabotažama „generator mafije” i terorističkih grupa, nisu spremni na ulaganja.

Očajna vlada u Bagdadu nedavno je razmatrala mogućnost razvoja nuklearnih elektrana, što deluje apsurdno imajući u vidu opštu situaciju u zemlji. Bruto proizvod Iraka manji je za deset procenata zbog pada cene i globalne tražnje za naftom. Troškovi eksploatacije nisu visoki, ali su uvećani zbog bezbednosne situacije, pa je Irak pogodan teren za multinacionalne naftne kompanije da zbog ekologije smanjuju proizvodnju fosilnih goriva. Planovi da se dnevna proizvodnja sa pet miliona barela poveća na sedam, deluju problematično.

Prihodi vlade su opali, a i u boljim danima rašireni klijentelistički sistem u kojem su partije poslove u javnom sektoru davale svojim simpatizerima odnosio je čak 70 odsto državnog budžeta. Malo je ostalo za infrastrukturne projekte. U vreme dok se bori da isplati plate javnim službenicima, vlast i ne može da se bavi strujom. Novca za rešavanje elektro-problema jednostavno više nema. Mračna perspektiva.