Duhovna širina, ali i dubina

Za vedrih dana, Srbi sa Kozare umišljaju da vide zlatni sjaj krsta sa kupole Svetosavskog hrama u Beogradu, a slično veruju i Srbi iz Sentandreje i iz Temišvara. Hilandar je daleko, ali može biti da se i tamošnjim monasima pričinjava da svetlost dolazi iz Srbije, koja je matica i jednima, i drugima, i trećima.

Jesu li to granice tzv. Srpskog sveta i zašto ova sintagma – sklopljena mimo običaja da se novi sadržaji imenuju novim pojmovima, u novijem dobu pretežno na engleskom, a ne na srpskom jeziku – izaziva negativne reakcije, čak i neskrivene strahove?

Zašto ova sintagma, sastavljena od dve lepe srpske reči bez ikakve enigmatične nosivosti, neke odmah asocira na promenu granica i krvavo zaokruživanje etničkog prostora?

Kao i svaki javni govor, i ova debata o srpskom svetu uslovljena je kontekstom u kome se vodi, i u kome odjekuje. Sada je kontekst određen pojačanim interesovanjem za korpus identitetskih tema na širem evropskom prostoru, kao i sinhronizovanim pritiscima (i spolja i iznutra) na srpski narod, njegovu državu, na srpski jezik i kulturu stvorenu na njemu, na temeljne srpske vrednosti, na srpsko poimanje nekadašnje i sadašnje povesti, na srpsko razumevanje istorijske širine i dubine, na srpski opis samih sebe, ali i opis drugih.

Problemi identiteta su opsesivna tema mnogih istraživača društvenih tokova, pa i brojnih dnevnopolitičkih nadničara. Uprkos tome, danas nema saglasnosti ni oko osnovne definicije ovog pojma. Među brojnim određenjima, meni se najviše dopada ono koje je dao londonski profesor komunikologije Kevin Robins: prema njegovom mišljenju, identitet je „zamišljena istost neke osobe ili društvene grupe u svim vremenima i okolnostima”. Dakle, identitet – jedna od najfrekventnijih reči našeg vremena – ne znači puku istovetnost, već sličnost (srodnost) u bitnim, određujućim svojstvima, ponavljam, „u svim vremenima i okolnostima”!

Ako smo oko toga saglasni, ne bi trebalo da bude zbrke oko sadržaja srpskog identiteta i „Srpskog sveta”, a još manje postoji potreba da se ovi fini pojmovi iz oblasti duha prevode na često pojednostavljen pa i banalan dnevnopolitički nivo. Niti da se u kulturi vidi zamena za politiku – ako se već previđa napor da kultura postane bolji oblik politike. Svake, pa i srpske politike.

Nije ovde reč o teritorijama i granicama, već o vrednostima. „Srpski svet” ne bi trebalo nikoga da plaši jer ovaj pojam – kako sam ga ja razumeo – poziva na prepoznavanje, korišćenje i afirmaciju osnovnih duhovnih vrednosti srpskog naroda kroz istoriju i danas. U te vrednosti spadaju: isti duhovni temelj, istorijsko iskustvo, srpski jezik i dela stvorena na njemu, svetosavlje i specifičan pogled na svoju „zemlju među svetovima” (najzapadniji deo Istoka i najistočniji deo Zapada), narodno stvaralaštvo čiji je vrh epska poezija, nacionalni mit i predanje, običajna tradicija, vrhovi umetničkog stvaralaštva i humanističkih nauka, radoznalost za iskustva drugih, zalaganje za javno dobro (a ne samo za privatne interese), sabornost i solidarnost, poštovanje drugih i uvažavanje razlika itd.

Spisak se može neprestano dopunjavati, a u najkraćem, pod filozofijom „Srpskog sveta” mogli bismo podrazumevati dodatni napor da se vezujemo za kućno ognjište i vrednosti nastale na njemu, odnosno ambicija da se složno napajamo na izvorištima do kojih su doprli najbolji u našem rodu – od Svetog Save, preko Vuka i Dositeja, do Pupina, Tesle, Milankovića, Andrića i Novaka Đokovića.

Ne vidim nikakve razloge da ovakve težnje budu izvorište novih sukoba ili zaoštravanja komšijskih odnosa – nigde, pa ni na Balkanu, za koji je odavno rečeno da proizvodi više istorije nego što može da se svari.

„Srpski svet”, to je ideja koja podseća na milenijumski duhovni kontinuitet ovog dijasporičnog naroda koji se ne kreće samo kroz prostor već i kroz vreme. I ima vanvremenske vrednosti kojima je upisan na kulturnu mapu sveta – ako mu je dato da izgradi „kuću nasred druma”, o čemu su davno pisali naučnik Cvijić i pesnici Vasko Popa i Tanasije Mladenović.

Apriorne kritike, pa i prezir prema samoj ideji boljeg svesrpskog povezivanja oko ovih vrednosti mogu se čitati i kao ambicija da se te vrednosti poreknu iako su one u osnovi opšteljudskog i univerzalnog pamćenja sveta.

*profesor Fakulteta za kulturu i medije