Izdaja ima svoju cenu

Kada je, pre deset godina, prvi put objavljen roman „Mrak” Davida Albaharija, književna kritika nekako je propustila ovo delo. O njemu nije mnogo pisano, i moglo bi se reći – u tim mračnim godinama, kada je ovde na prvom mestu svakoga od nas bilo pitanje očuvanje egzistencije i dostojanstva, mrak dnevne istorije je „pojeo” Albaharijev „Mrak”.

Paradoksalno je, međutim, da je ovaj roman upravo govorio o tom vremenu, i o pojavi o kojoj se i danas uglavnom ćuti: o saradnji intelektualne elite sa tajnim policijskim službama. Dakle, bio je vrlo direktan, u šta se danas, posle deset godina možemo ponovo uveriti: naime, ovih je dana beogradska izdavačka kuća „Stubovi kulture” objavila roman „Mrak”, neznatno izmenjen, prema rečima pisca koji je doputovao iz Kanade, gde živi, u naš grad.

 Koje razloge smatrate ključnim za prećutkivanje Vašeg romana „Mrak” u vreme kada se prvi put pojavio?

 Iako pišem o zaverama, ne verujem u njih, odnosno ne verujem da je postojala neka „mračna zavera” protiv „Mraka”. Taj roman se pojavio možda prebrzo posle mog romana „Mamac” koji je, zahvaljujući NIN-ovoj nagradi, dosta dugo privlačio pažnju čitalaca. S druge strane, moguće je da kritičari nisu bili zainteresovani za moje poigravanje sa elementima jednog strogo definisanog žanra. Bilo kako bilo, svih ovih godina žalio sam što je mrak progutao „Mrak” i nadam se da će mu novo izdanje doneti više svetlosti.

U doba savremenih tehnologija vrbovanje intelektualaca zvuči pomalo staromodno… mogu li mlade generacije da shvate užase 20. veka?

Nema sumnje da je tzv. špijunska tehnologija izuzetno napredovala, ali tehnologija ne može da zameni ideje. Intelektualci su, možda upravo zbog toga, i dalje na ceni i zanimljivi su kao potencijalna lovina, pogotovo zbog toga što kraj 20. veka nije označio i kraj svih užasa. U svetu 21. veka, u kojem netrpeljivost i nespremnost za dijalog dosežu zabrinjavajuće granice, možda nam vreme novih užasa tek predstoji. Sukob globalnih ideologija i religija neće moći da se odigra bez upotrebe – i zloupotrebe, naravno – intelektualaca. Mrak koji će to pratiti može da bude bleđi ili razređeniji od mraka prethodnog veka, ali ipak će to biti onaj pravi, izvorni mrak, razumljiv svima, pa i mladim naraštajima.

Koliko mlade, uglavnom obuzete masovnom kulturom, to uopšte zanima? Žele li da se suočavaju sa prošlošću, onakvom kakva je bila?

Prirodno je da mlade naraštaje ne zanima prošlost – uostalom, oni žive za budućnost, zar ne? Ukoliko doista dođe do novih mračnih vremena, mladi naraštaji skupo će platiti svoju nezainteresovanost. Ali oni će, zapravo, samo ponoviti iskustvo prethodnih generacija, koje su podjednako nespremne dočekale užase 20. veka, pogotovo pojavu nacizma.

Vašem junaku policajac predaje fascikle sa imenima umetnika koji su radili za Državnu bezbednost, kako bi ih obelodanio u presudnom trenutku i bio „čuvar istorije”. Ko želi, ko može, ko sme da preuzme na sebe odgovornost da čuva istoriju?

 Mnogi žele, malo ko može, a samo „odabrani” smeju da preuzmu na sebe takvu ulogu. Odabranost u ovom slučaju podrazumeva objektivnost, nepristrasnost i spremnost na žrtvovanje. Naravno, u žanrovskom romanu svaka od tih odrednica može da bude varka, jer se cela priča zasniva na izneveravanju čitaočevih očekivanja, najčešće na više raznih nivoa u isto vreme. Stoga zavere u njima i nisu prave zavere već kulise koje se menjaju u nepredvidljivim trenucima.

Kako se, da li se istorija uopšte može sačuvati? Od koga? Zar nju ne pišu, i ne čuvaju uvek pobednici?

Da, istoriju uvek pišu pobednici, ali ispisivanje istorije ne predstavlja jedini način da se ona sačuva. Da nije tako, ne bi postojale revizije određenih istorijskih epizoda i perioda. To se lepo moglo videti kod nas – u poslednjih petnaestak godina dobili smo nekoliko verzija bližih i daljih istorijskih događaja, a ništa još ne kazuje da je tim promenama došao kraj. Tragično je, zapravo, da se troši ogromna energija da bi se istorija prilagodila zahtevima raznih ideologija iako je istorija skup činjenica za koje je bitna samo jedna stvar – da li su se doista odigrale ili ne. Sve ostalo spada u tumačenje, dakle, u ono što pobednici ispisuju verujući da pišu istoriju.

Da li takva, i slična pitanja muče podjednako i Zapad? Ili samo Istok ima na sebi to prokletstvo? Kakva je paranoja prokletstvo Zapada?

Moguće je da postoji neka razlika u načinu prihvatanja i tumačenja istorije, ali sama istorija je podjednako nehajna prema svim stranama sveta.

Mislite li da će ikada ludilu potkazivanja doći kraj? Ili je zlo u čoveku uvek jače, bilo da štiti neku tajnu bilo da uništava?

Izgleda da je, kako kažete, zlo u čoveku uvek jače. Ne razumem zašto je tako i zbog čega je zlo – u svetu koji bi trebalo da se zasniva na dobroti – dominantna sila. Ponekad pomišljam da je to zbog toga što kod mnogih ljudi zlo funkcioniše kao zaštitni mehanizam, kao sredstvo čijim aktiviranjem štite sebe, tj. potkazujemo druge da bismo sačuvali sebe. Žrtvujemo druge da ne bismo sami bili prineti na žrtvu. Ako je to tačno, onda nemamo mnogo izbora, jer je nagon za samoočuvanjem izuzetno jak.

Ima li izlaza posle počinjene izdaje? Ili je on, uvek, u vidu svilenog gajtana. Stvarnog, ali i simboličnog?

Izdaja uvek ima svoju cenu koja najčešće podseća na omču, premda to očigledno ne sprečava ljude da se odluče za nju. Zastrašujuća je, u stvari, lakoća s kojom neki ljudi postaju izdajnici, ne mareći uopšte za senku svilenog gajtana koja na njih pada.

A iskupljenje?

Iskupljenje je moguće, ali zahteva mnogo rada, smernosti i spremnosti da se čovek suoči sa svojim demonima. Ne verujem u iskupljenje koje se daje nehajnim oprostom, ali verujem u mogućnost obnove dobrote u čoveku jer, uprkos svemu, verujem da je čovek u osnovi dobar.

U Vašem romanu ima elemenata detektivskog žanra. Volite li krimi romane? Koje pisce koji ih pišu?

Nekada sam čitao krimi romane, ali ih više ne čitam. Le Kare je bio moj omiljeni pisac, premda sam inspiraciju za „Mrak” pre tražio u delima tzv. ozbiljnih pisaca (poput Nabokova) koji su se poigravali elementima krimi romana u svojim delima.

Zbog čega Vam je roman „Mrak” među najdražim koje ste napisali?

 Jednostavno zato što je drugačiji od svega što sam napisao. Osim toga, poseduje izvesnu lakoću za kojom neprestano težim u svojoj prozi, iako ne uspevam uvek da je dosegnem. I na kraju, u njemu sam ispričao jednu celovitu priču, što me, kao pripovedača, uvek čini srećnim.