Atentati „Crvene pravde" su bili greška

Nedavno objavljeni tekst Miomira Garašanina „’Crvena pravda’ i atentat na Milorada Draškovića” zasnovan je na istorijskim činjenicama, kojima je uspešno objasnio kako je došlo do atentata u Delnicama 21. jula 1921. godine. Trebalo bi dodati još neke činjenice kako bi se jasnije shvatila namera učesnika atentata na ministra unutrašnjih dela kraljevine SHS.

Izbori za Ustavotvornu skupštinu 28. novembra 1920. pokazali su da KPJ ima značajno uporište u biračkom telu. Komunisti su dobili 200.000 glasova, što im je obezbedilo 58 poslaničkih mesta i treće mesto po snazi u novostvorenoj Skupštini. Od njih su na izborima bolje prošle samo Radikalna i Demokratska stranka.

Pre nego što je vlada Milenka Vesnića donela Obznanu kojom se zabranjuje rad KPJ, sukobi vlasti i radničke klase bili su sve učestaliji i žešći. Sve veći uticaj komunista među radnicima i seljacima, bio je razlog da vlast krene u brutalan obračun s KPJ. Vlast je to činila i zbog sve većeg straha od boljševičke revolucije u SSSR, koja je imala sve više pristalica u razvijenim zemljama Zapadne Evrope. Postojala je velika opasnost da se revolucionarni talas prelije i u Kraljevinu SHS.

U sukobima između radničke klase i vladajućih struktura padale su ljudske glave. Najžešći su bili sukob kod Zaloške ceste u Ljubljani, u štrajku železničara u Subotici i sukob husinskih rudara i žandarmerije.

U montiranom procesu osuđeno je 350 rudara iz Husina. Mladi rudar Jure Kerošević, optužen da je pucao u žandara Reljića, osuđen je na smrt vešanjem. Zbog pritiska javnosti kazna mu je pretvorena u dvadeset godina teške robije.

Okružni načelnik u Tuzli Dimitrije Grudić, po čijem naređenju je prolivena krv husinskih rudara, bio je zaštićen od bilo kakve kazne. Drašković ga je svojim autoritetom zaštitio od odgovornosti, čak ga je i odlikovao.

Tih decembarskih dana 1920. godine usledio je štrajk više od pet hiljada rudara iz Kreke, Zenice, Kaknja i Mostara, koji su branili svoj kolektivni ugovor koji je država kao poslodavac poništila.

Drašković je bio glavni predvodnik nemilosrdne anitikomunističke hajke. Otvoreno se oslanjao na silu i brutalno obračunavao s radničkim klasom i seljaštvom.

Kada su Filip Filipović i saradnici hteli da preuzmu jednu opštinu u Beogradu, koja im je pripala posle izbora, Drašković to nije dozvolio. Otvoreno im je rekao: „Ovde se, gospodo, ne radi o tome da li je to zakonito ili nezakonito već: ko će koga – mi vas ili vi nas”.

Kraljevina SHS je u spoljnoj politici sledila Francusku, koja je bila protiv SSSR. Naša država dosledno je sledila kurs rušenja boljševizma.

„Otvarajte, gospodo, sve radničke organizacije, ventile, kako bi se nezadovoljstvo u masi radnog naroda lakše kanalisalo. U gradovima i selima vri i ako vašom krivicom dođe do eksplozije narodnog nezadovoljstva, ono će se obrušiti na vaše glave”, pokušavao je Marković da utiče na događaje koji su sve više izmicali kontroli.

U KPJ nije bilo jedinstvenog stava kako da se odgovori na Obznanu. Vodila se borba između dve struje. Vođstvo Partije na čelu s Markovićem zalagalo se da se u takvim uslovima ne pokreću mase u štrajkove i demonstracije, već da se težište borbe prenese u parlament. Mlađi i borbeniji članovi KPJ smatrali su da se protiv nasilja vlasti moraju boriti drugim sredstvima. Odlučili su se za atentate. Oformljeno je desetak ćelija „Crvene pravde” koje su se pripremale za takvu vrstu borbe.

Njihova meta bio je Draškovć, u kome su videli glavnog protivnika radničke klase. Atentat je izvršila bijeljinska grupa, a neposredni izvršilac bio je stolarski radnik Alija Alijagić. Pomagali su mu revolucionar i književnik Rodoljub Čolaković, Dimitrije Lopandić, Nikola Petrović i još nekoliko njihovih drugova.

Alijagić je osuđen na smrt vešanjem a njegovi saučesnici na višegodišnju robiju. Povodom ovog atentata uhapšeno je širom Kraljevine oko 10.000 aktivista KPJ, a članstvo je moralo da ode u ilegalu.

S ove vremenske distance može se reći da su atentati na istaknute članove vlasti bili velika greška, kao što su bili velika greška i postupci vlasti. One su brutalnom silom htele da suzbiju komunističke ideje, koje su tih godina nailazile na prijem kod radničke klase u borbi za osnovne uslove života.

Moša Pijade je u zatvoru u Sremskoj Mitrovici presudno uticao na Čolakovića i drugove da shvate pogubnost menjanja stvarnosti kraljevine SHS atentatima. Nažalost, to „provetljenje” je došlo kasno, pa su mnogi članovi KPJ i zbog sitnica odlazili na dugogodišnje robije. Sve bi bilo drugačije da su kralj Aleksandar Karađorđević i tadašnji političari imali više sluha za interese radničke klase.

Radoslav Medić,
novinar, Odžaci