Čija je krivica loš prevod

Da se položaj književnih prevodilaca u Srbiji ne razlikuje mnogo od položaja većine onih koji u ovoj zemlji žive od svog rada, ne samo u finansijskom smislu, potvrđuje nam i Olja Petronić, prevodilac sa francuskog jezika, dobitnica nagrada „Branko Jelić” (2015) i „Miloš N. Đurić” (2017), koja odmah odlučno naglašava:

– Mislim da je pitanje loših prevoda jedno od najvažnijih pitanja u našoj profesiji. I da se odmah razumemo, loše i neupotrebljive prevode ne dobijamo samo od nestručnih osoba, kako vi kažete, nego i od etabliranih prevodilaca koji su veoma prisutni na javnoj sceni.

Da bi se uopšte počela priča o lošim prevodima, kaže naša sagovornica, moramo razjasniti šta je uopšte prevođenje, koji je zadatak prevodioca i koliko slobode on ima prilikom prevođenja teksta.

– Naš posao je težak i zahtevan upravo zbog toga što imamo zadati okvir (tekst napisan na drugom jeziku na određeni način, određenim stilom, u određenom tonu, duhu i tome slično) i što svoju autorsku slobodu (jer mi smo autori teksta koji će biti objavljen na srpskom) moramo ostvarivati unutar tog okvira. Dakle, naš zadatak je da tekst napisan na drugom jeziku prenesemo u svoj jezik tako da se čini da je na njemu napisan, a da se mi u svemu tome ne vidimo, da sačuvamo stil, atmosferu, ton, zvučnost, duh izvornog teksta. Što znači da je dobar prevodilac zapravo nevidljiv. On mora da predstavi autora kojeg prevodi sa svim njegovim vrlinama i manama. Kreativnost prevodioca ogleda se u njegovoj sposobnosti da na pravi način prevede, na primer, dijalekte, igre reči (koje mogu biti veoma komplikovane i slojevite, tako da se morate mnogo potruditi da pronađete ključ u kojem ćete ih prevesti), idiome, aluzije, pa čak i psovke, kao i da pronađe reči koje će na pravi način preneti intenzitete i značenjske nijanse i poređati ih u rečenice u kojima se čuva autorov stil. Ako ne radi tako, prevodilac može postići samo to da svi njegovi prevodi zvuče isto, što o njemu kao prevodiocu ne govori ništa dobro – objašnjava Olja Petronić

Prema njenim rečima, problem sa lošim prevodima uglavnom je u tome što se vidi da su prevodi ili, ako dobro zvuče na srpskom, što se ispostavi da jednostavno nisu tačni.

– Znam o čemu govorim jer sam u poslednje tri godine bila članica žirija za nagradu „Miloš N. Đurić”, najstariju i najugledniju prevodilačku nagradu, pa nam se veoma često dešavalo da, nakon upoređivanja prevoda sa originalom, utvrdimo da su to dva potpuno različita teksta! I da su, što je najgore, puni potpuno nedopustivih grešaka! Čak i u prevodima prevodilaca koji važe za ugledne i veoma su prisutni u javnosti. To je zaista poražavajuće, jer nam je jasno da su te knjige zauvek upropašćene za ovaj jezik, da verovatno niko nikad neće objaviti nove prevode i da ti pisci ovde nikada neće imati recepciju kakvu zaslužuju – dodaje.

Iskustva Olje Petronić sa izdavačima su u velikoj većini pozitivna. Kaže da ima samo jedno veoma negativno iskustvo, i to sa jako uglednom kućom, ne otkrivajući o kom izdavaču je reč. Tvrdi da moramo shvatiti da i izdavači, kao i svi ostali, samo pokušavaju da prežive na tržištu i da su svi u tome zajedno, pa ako obe strane to shvataju, saradnja može da bude samo dobra. I dodaje:

– Zbog toga mi se čini da nije pravo pitanje koliko izdavači mare za prevodioce (naravno da mare, jer znaju da bez njih prevedena književnost ne bi postojala), nego koliko mare za dobre i pouzdane prevode. A bojim se da im odgovor na to pitanje ne ide u prilog, budući da iz ličnog iskustva znam da su skloni tome da angažuju prevodioce za koje im je sa više strana dokazano da ne rade dobro.

Posle svega ovoga Olja Petronić kaže da prevodioci kao pojedinci teško da mogu nešto da učine i zaključuje:

– Zbog toga je tu cehovsko udruženje koje se kako zna i ume, jer ovde drugačije ne može, bori za očuvanje elementarnog dostojanstva profesije. Pošto u ovoj zemlji, u ovom trenutku, teško da se može postići više od toga.

​Književno prevođenje: profesija, hobi ili slamka spasa

U seriji razgovora sa našim eminentnim književnim prevodiocima, kao i kroz njihove autorske tekstove, pokušaćemo da osvetlimo značaj njihove profesije koja je danas potcenjena, i to ne samo lošim materijalnim statusom. Zašto se vrsni prevodioci često zamenjuju neprofesionalcima, zašto se stari prevodi kradu i potpisuju imaginarnim imenima, ko obara cenu rada, ko je krivac za loše prevode, šta sami književni prevodioci mogu da učine i brojna druga pitanja biće razmatrana u ovom serijalu.