Rvemo se sa jezicima kao Jakov sa anđelom

Da odmah odgovorim na dilemu: književno prevođenje je profesija, ozbiljna i zahtevna. Često je i vokacija. Potrebno je znanje, ali i nadarenost. Ako ste slikar iz hobija, onda ne izlažete u Galeriji SANU – osim u slučaju zalutalih genija. Odlično poznavanje nekog stranog jezika postignuto učenjem ili boravkom na njegovom govornom području nužan je, ali nedovoljan uslov da se bude dobar prevodilac. Za prevodioce je važno da čitaju, da neguju svoj jezik koliko i da šire granice poznavanja stranih jezika i kultura.

Ako prevodite knjigu o Frojdu, što je bio moj slučaj prošle godine (Lidija Flem, „Svakodnevni život Frojda i njegovih pacijenata”, Karpos), onda se podrazumeva da ponovo, ako ne prvi put, čitate samog Frojda u prevodima Borislava Lorenca, Albina Vilhara, Huga Klajna itd. Iako piše neku vrstu monografije, Lidija Flem je i romansijerka, tako da je potrebno ne zalutati u aluzijama na frojdovske teme, a zadržati diskretnu lepotu rečenice i stila. Pošto je knjiga objavljena 1986. godine, bilo je važno, primera radi, napisati fusnotu da bi se objasnilo ono što je tek kasnije postalo dostupno javnosti: kako je završila život prva ruska psihoanalitičarka Sabina Špilrajn, koju nam je približio Kronenbergov film „Opasni metod”.

Za dobar prevod neophodno je poznavati i proučavati rad prethodnika, učiti se na dobrim prevodima kojih u našoj kulturi i na našem jeziku ima. Za stogodišnjicu Prustove smrti 2022, pišem tekst o nekim mestima i rešenjima u prevodu Živojina Živojnovića (čiji je jedan deo štampala poznata izdavačka kuća koja nije imala autorska prava, usput sa greškom u imenu prevodioca).

Često se kaže da je najbolje da pesnici prevode poeziju. Iako sam pesnikinja, ne mogu da kažem da je to uvek tačno. Prevodi pesničkih knjiga, čak i kada, recimo, poznata pesnikinja prevodi poznatog pesnika, ili kada „bilingvalni” pesnici koji žive u drugoj sredini prevode našu poeziju na strane jezike – nisu lišeni previda, i to grubih, i stilskih manjkavosti. Neki pesnici ne mogu da se unesu u poetiku drugog a da je ne iskrive kroz sopstvenu, jer im nadahnuće ne garantuje preciznost. Nekada je odgovornost i na urednicima koji iz nemara ili navodne nemogućnosti da plate lektora ili redaktora objave takav prevod.

Previd sklizne u prevod i to je ponekad neizbežno, međutim, neophodno je pažljivo čitanje koje bi nadomestilo tu famoznu „neopisivu lakoću prevođenja”: ovde aludiram na naslov nezaboravnog kritičkog ogleda Novice Petrovića objavljenog u časopisu „Reč” 1997. (lako ga je naći na internetu). Zadovoljstvo mi je što sam uz Novicu Petrovića i Mašu Dabić, koji prevode našu poeziju na engleski, odnosno nemački jezik, za Treći trg i na poziv Dejana Matića, prevela izbor Drainčevih pesama na francuski. Kao francuski đak i čitalac francuskih pesnika, prijatelj Morisa Utrila i Maksa Žakoba, Rade Drainac neguje izvesno vokabularno i intertekstualno francusko prisustvo u svojim stihovima, dok je među najizazovnijima bio citat „Dunje ranke, kruške karamanke” – poslastica i izazov za prevođenje.

Verujem da prevodilac uvek uči, da se uvek rve sa jezicima kao Jakov sa anđelom i da se sa godinama javlja fina intuicija koja ga navodi da oseti mesta u tekstu i prevodu kojima treba posebna pažnja ili reči kojima treba dodatno tumačenje.

Trenutno se bavim prevođenjem jednog francuskog pesnika, romanopisca, umetnika i reditelja, deset godina starijeg od Drainca. Izbor iz dela i kritika koje su o njemu pisali savremenici i današnji tumači, sa ilustracijama i fotografijama, biće objavljen u broju časopisa „Gradac” koji uređuje Branko Kukić.

Prevodilac u oba smera

Ivana Velimirac (Beograd, 1976) je pesnikinja i prevodilac. Prevodila je Rašu Livadu na engleski, Boru Ćosića i Stevana Tontića na francuski, Žabesa, Koktoa i Blanšoa, Simon Vej, Kolet i Kristevu na srpski. Za prevod romana „Nadleštvo za bašte i ribnjake” Didjea Dekoena, dobila je nagradu „Branko Jelić” 2019. godine. Objavila je knjige pesama: „Drevni dečak” (KOV, 2003, Brankova nagrada) i „Izlaženje zveri sa izlaženjima iz životinja” (KCNS, 2020).

Književno prevođenje: profesija, hobi ili slamka spasa

U seriji razgovora sa našim eminentnim književnim prevodiocima, kao i kroz njihove autorske tekstove, pokušaćemo da osvetlimo značaj njihove profesije koja je danas potcenjena, i to ne samo lošim materijalnim statusom. Zašto se vrsni prevodioci često zamenjuju neprofesionalcima, zašto se stari prevodi kradu i potpisuju imaginarnim imenima, ko obara cenu rada, ko je krivac za loše prevode, šta sami književni prevodioci mogu da učine i brojna druga pitanja biće razmatrana u ovom serijalu.