POBEDNIKU NE PRIPADA PLjAČKA

Da li je postizborna bitka za funkcije u javnim službama prirodno pravo pobednika, zatvoren krug iz koga nije moguće iskoračiti? Može li se reći da se kroz istoriju u vrhu vlasti smenjuju samo različite grupe, više ili manje korumpirane? I zar svakoga, ko sumnja u odluke vlasti, mora stići kazna?

Sva ta pitanja nisu aktuelna samo zbog Tadićevog naglog otkrića vrlina SPS-a nasuprot manama prethodnog partnera u vladi na čelu s Koštunicom, optuženog za konzervativizam, nacionalizam, manjak mudrosti. Slično otkrovenje prisutno je bezmalo u svim medijima ali i u vrhu nekih paradržavnih struktura i poklopilo se, gle čuda, sa aktuelnom smenom vlasti.

Fakat bi bilo uverljivije da se sve to desilo mnogo ranije. Za hvalospeve vlasti SPS – DS uz zakasnele kritike na račun odlazeće, ne treba bogznakakva hrabrost. Naprotiv. Lako je biti general posle bitke, a stepen kukavičluka koji se dokazuje dodvoravanjem novoj koaliciji nipodaštavanjem stare, koliko je otužan, toliko je loš za društvo i državu. Nije džabe rečeno „svačiji prijatelj je ničiji”.

Na delu je i Ničeov amanet da je ponekad vaš najbolji prijatelj i najbolji neprijatelj, jer s „prijateljima” koji posle natezanja oko sastavljanja koalicije sa zakašnjenjem pretrčavaju na pobedničku stranu, nikad niko ne može biti načisto. Sada, kada se slegla prašina predizbornih obećanja, trebalo bi da je jasno ne samo da je proevropski kurs Srbije dobio ubedljivu podršku i da Tadić nije izdajnik ako drugačije čita SSP od Koštunice, nego i da Kuštunica nije bez pameti ako je zbog svojih uverenja i privrženosti međunarodnom pravu izabrao teži, a ne lakši put u politici.

Divljenje novoj nomenklaturi dokazuje i do koje je mere u društvu rasprostranjen klijentelizam. Ne postiže se „uvođenje evropskih standarda” tako što se svuda na vodeća mesta postave „klijenti” – saputnici vladajuće politike; naprotiv, to je put koji vodi u ćorsokak, daleko od evropskih vrednosti. Prečicu ka modernizaciji demonstriraju skandinavske zemlje, gde se od vladajuće politike traži suzdržanost i samoograničavanje po preuzimanju vlasti.

Grabež funkcija posle osvajanja vlasti bio je čest pratilac političkih promena. Znamo kako je to izgledalo u jednopartijskom sistemu, mada su se sa istim problemom suočavale i parlamentarne demokratije. U SAD je, na primer, u prvoj polovini 19. veka bio raširen „sistem pljačke” (spoils system), koji je podrazumevao raspodelu službi i položaja pristalicama one političke stranke koja osvoji vlast. To je trajalo sve do ere predsednika Granta, 1877. godine.

Takav „sistem” je bio moralno sporan, ne zato što su najviše državne položaje zauzimali lideri iz pobedničke stranke, nego zato što su na niže pozicije za koje bi morala da bude presudna stručnost – postavljani partijski ljudi. Pojavu je 1832. godine fino opisao Vilijam Mersi, senator iz Njujorka, koji je u želji da opravda otpuštanje javnih službenika iz poražene stranke dobrodušno kazao da „pobedniku pripada pljačka”. Taj sistem nije bio samo nepravedan, nego i neracionalan, što je bilo ogoljeno kada je predsednik Bendžamin Herison tokom jedne jedine godine, pored svih ostalih javnih službenika, smenio i 31.000 poštara.

Pošto je dostigla groteskne razmere, opisana praksa je krajem 19. veka napuštena u korist sistema nagrada na osnovu sposobnosti. Što ne znači da je „klijentelizam” iskorenjen. Raspodela neopravdanih „invalidskih penzija” u Italiji, „nagrade” koje političari dele pristašama u Latinskoj Americi i vladini „dodaci” koje primaju novinari u Meksiku – sve su to različiti vidovi iste bolesti. Želja da Srbija ubrzano nastavi putem evropskih integracija možda može povoljno da utiče na drugačije, evropskije ponašanje i u pogledu jagme na položaje i privilegije. Mada iskustvo Slovenije, donedavno predsedavajuće EU, dokazuje da čak ni ulazak u EU nije garancija za odustajanje od loših navika.

Kada je 2004. godine vlast preuzela koalicija desne sredine pod vođstvom sadašnjeg premijera Janeza Janše, prve dve godine mandata je gotovo u celini potrošila na promenu članova upravnih odbora državnih i javnih preduzeća, a onda je nastavila da menja „od gore prema dole”. Istovremeno je krenula u ofanzivu na sve slovenačke medije koje je smatrala liberalnim, dakle naklonjenim opoziciji. U tom cilju su zakoni menjani kao prljav veš, pa je novi zakon o javnoj radio televiziji, nekada ugledan medij, pretvorio u trabant vlade. Premijer Janša je u međuvremenu politički neutralisao „nepolitičkog” predsednika države (Drnovšeka), a sa šefovima velikih državnih preduzeća postigao dogovor kojim je država „Istrabencu” i Pivari „Laško” (tajkunima, kako ih Janša naziva danas) omogućila kupovinu velikog paketa akcija „Merkatora” po izuzetno povoljnoj ceni. Privrednici, Janšini tadašnji saveznici, za uzvrat su, preko povezanog kapitala, u dnevnicima „Delo” i „Večer” instalirali urednike i redakcije po ukusu vlasti.

Politika je malobrojnim nezavisnim medijima skresala krila tako što su im državna preduzeća uskratila reklame, a ako ni to nije pomoglo, usledile su optužbe i diskvalifikacije (u medijima pod paskom vlade) o nacionaloj izdaji i „novinarima petokolonašima”. Posledično veliki broj slovenačkih novinara priznaje da je prisiljen na autocenzuru ili da zameni profesiju. Tako je Janšina vlast pre oko dve godine postigla skoro potpunu kontrolu nad društvom i medijima. Ali nije trajalo dugo – tiraži su se srozali, uredništva pobunila, u Briselu i širom EU kolala je peticija protiv ograničenja medijskih sloboda koju je potpisala trećina slovenačkih novinara. „Tajkuni”, u strahu za kapital uložen u propadajuće medije, vlastima tada otkazuju poslušnost.

Sada Janšina policija spektakularno hapsi i stavlja zatezne plastične lisice na zglobove onih s kojima je vlast do pre par godina veselo trgovala. Janša, svedoče odmetnuti „vlasnici” medija (danas progonjeni tajkuni), zahteva da mu „predaju” kontrolni paket akcija jer bi da uoči izbora vrati pod okrilje vlade „Delo”, nacionalni dnevnik. Janšina opcija ulazi u predizbornu kampanju posvađana s većinom medija u državi, dok kriminalisti iz Finske istražuju korupcionašku aferu oko narudžbine borbenih oklopnjaka 8x8 finske „Patrie”. I sve to u zemlji koja bi, prema zamisli premijera Janše „pozajmljenoj” od Blera, da bude „svetionik 21. veka”.

Srbija ima odličnu priliku da uči na greškama onih koji su uspeli da uđu u Uniju i da njihove promašaje ne ponovi. Boris Tadić je, kako je zabeležila Sonja Liht, svojevremeno bio fasciniran uverenjem Roze Luksemburg da je mera slobode „sloboda za one koji misle drugačije”. Ovo vreme postavlja na iskušenje Tadićevu privrženost tom uverenju. Napredak Srbije meriće se ne samo prema onome što je promenjeno, nego i šta su sve vlastodršci mogli, ali zbog opšteg dobra nisu želeli da promene, uzmu ili smene.