Knausgorovo leto

Od malih nogu sam kričanje galebova povezivao sa prazninom leta, sa osunčanim ništavilom od kojeg smo se branili aktivnošću, piše popularni norveški pisac Karl Uve Knausgor u svom četvrtom i poslednjem tomu lične enciklopedije koju je posvetio svojoj najmlađoj kćerki. Knjigu „U leto” (kao i prethodne tri iz ovog serijala „U jesen”, „U zimu” i „U proleće”), kod nas je objavila je izdavačka kuća „Buka” (Booka) u prevodu Radoša Kosovića.

Kritika ovo delo ocenjuje kao izvrsno finale pomenute enciklopedije u kome Knausgor podjednako lepo i živo piše o svojoj porodici kao i ranije, ali dok je u ranijim knjigama bilo i mračnijih delova prožetih depresijom i probolemima, knjiga „U leto” nam donosi lepe opise prirode, svitanja, letnjih jutara, letnjih večeri, a najviše od svega puno lepih i dubokih misli nastalih pred začuđenošću pred životom.

Misaonost, analitičnost i dubina, karakteristične za autora šestotomnog dela „Moja borba”, s kojim je postigao uspeh u svetu, ovde su rame uz rame sa opisima travnjaka, galebova, puževa, roštilja, sladoleda, ribizli, kockica leda ili lova na krabe. I dok čitamo o svakodnevnoj rutini, kako je otac išao na vožnju biciklom sa sinom ili vozio stariju kćerku na probu mjuzikla, skuvao kafu, upalio računar, potrpao prljav veš u mašinu, kroz svakodnevne situacije zablistaju zapažanja poput onog da je odrasla osoba koja hoće da bude dete još grotesknija od stare osobe koja hoće da bude mlada. Ili o tome kako novac uspostavlja razlike između stvari, strepnje i omeđava u sistemu koji zatvara svet i koji izopštava ono što ne može imati cenu, te obezvređuje sve što je otvoreno i neposredno.

I mada leta u Skandinaviji nisu vrela kao recimo ovo naše, Knausgorove misli su živahne i vrele kao i uvek. U ovoj knjizi on vodi i dnevnik malih porodičnih događaja i raznih sećanja koja obiluju zanimljivim zapažanjima. Na primer, najgora stvar kada čovek ostari nije to što mu se smrt bliži, niti što mu se zdravlje kvari, već to što postaje nevidljiv za druge. Ko još obraća pažnju na starce? Hitler je trebalo da pročita „Rat i mir” pa bi bolje porazmislio pre nego što je napao Rusiju. Niko nikada nije uspeo da osvoji Rusiju. Karl Dvanaesti je pokušao, Napoleon je pokušao, Nemačka je pokušala za vreme Velikog rata... Cinizam je neprijatelj umetnosti, čistu umetnost stvara samo naivan čovek, a suprotnost između cinizma i naivnosti nigde nije predstavljena bolje nego u „Idiotu“ Fjodora Dostojevskog...

Kanusgor analizira i sebe, a jedan test ličnosti je pokazao da je on znatno iznad proseka neraspoložen, više nego normalno povučen u sebe i dok mu je mašta prosečna, osećanja su mu daleko iznad proseka. „Ako prihvatim posledice toga za moje pisanje, moram da postavim radnju na meni poznato mesto, pustim je da se odigrava među ljudima koje poznajem, na načine koje sam i sam video”, objašnjava autor. A zatim pomisli da je književnost mesto na kojem se čovek može izraziti bez bojazni od očevog i psećeg zakona, da je književnost arena slabih, koloseum plašljivih, da su pisci nekakvi gladijatori mekušnosti, koji se smrznu čim pas na njih zalaje, ali koji potvrđuju sebe i svoje pravo čim ostanu sami.

Od novijih izdanja istog izdavača, tu je i provokativni roman „Ljubavni život” izraelske spisateljice Cruje Šalev, ispričan kao unutrašnji ženski monolog, koji kritika ocenjuje kao književni udarac puritanizmu i roman koji je srušio sve prepreke.